My Story

Sarajevo, fourth of April 1992. Morning. You could hear a gun shot from the surrounding hills, and then another one. A minute of silence. A multiple shot. I’m happy. Tomorrow is my tenth birthday. My dad and I are celebrating, we are born on the same day. I’m envious of him because I understand now that a man cannot wish for a better present on his birthday than his own child. The phone rings, but not for long. Mother answered. Tears. Something is not right. Her hands are trembling. She is putting down the receiver. “Children get packed, we are going to Zabrdje! If anyone asks, say that we are going to grandma’s for the weekend.” I don’t remember how fast we packed, but I was under impression that I haven’t even blinked and we were already in the hallway. Unopened birthday toys and ornaments were left behind. My mom, sister and I were shopping for them in the city. Yesterday, we were planning a birthday party. Today, it is one woman, two kids, ski-boots bag containing ‘it’, pair of glasses and tears. Mom usually put them on when she needed to get something from the grocery store across the street after an argument with my dad. It was a shame for other people to see you having a swollen face.

Steps. I feel the staircase flying under our feet. We are almost tumbling down. Our neighbor, a woman in her thirties, standing in front of an open door, yelling to someone inside: “Dzemal, look Serbs are fleeing, they fear Muslims will slaughter them!” I didn’t understand what that means. What is a Muslim? Who are those Serbs? I felt that something was not right, and almost like I was guilty for my mother’s tears and for my sister’s confusion whose hand was sweating while it was gripping mine.

We are crossing the street and the playground that was right besides the store where we used to buy ice-cream and cards with pictures of football players and ninja turtles. A group of kids, carefree, shouts of happiness and embarrassment boys felt because of the crush they felt for girls that were always whispering somewhere nearby. Miroslav runs up to me:

“Where are you going?”
“To the grandma’s for the weekend.”

A lie. An innocent child convicted to a life-long punishment, the guilt is haunting me to this day. I never saw Miroslav again. Is he alive? Did he manage to escape the madness with his family and his little sister? If I knew, would this guilt that I feel be smaller or greater?

Taxi, brief words, road, hills, village … our country house. Twenty people, I think they came to celebrate my birthday. Worry is painted across people’s faces, cigarettes, smoke, pills on the coffee table. TV was on, some other faces are speaking loudly. I’m waiting for my dad. My uncle and him went fishing. They say that at this time of the year the rainbow trout ‘goes nuts’ on Jablanica lake. The eldest uncle, army captain, the same one who called mom this morning, said that there wasn’t going to be a war before Monday. ‘It’s a pity to waste a good fishing weekend and so much trout.’ – my dad said.

Father and my other uncle, both avid fisherman, arrived early tomorrow morning. I couldn’t wait to see my dad. I ran out of the house jumping into his arms:

“Dad, it’s our birthday today. There are so many people in our house but no presents?”
“It is war son.”

I didn’t understand something again. The world of grownup is so complicated. Children could not comprehend it. In few days we were sitting on the last carrier plane from Sarajevo to Belgrade. I was afraid of Belgrade, that great capital city. My cousin asked the pilot:

“Sir, when is the airplane falling?”
“Kiddo, the airplane won’t fall, we are landing in half an hour.”

Milidrag Milidrag

Моја прича

Сарајево, четврти Април 1992. Јутро. Чује се пуцањ с околних брда, па још један. Минут тишине. Рафал. Радујем се. Сутра је мој десети рођендан. Славимо га и ја и тата, рођени смо на исти дан. Сад му завидим јер схватам да човјек неможе да пожели бољи поклон од свог дјетета. Телефон звони, не дуго. Мама се јавила. Сузе. Нешто није у реду. Руке јој дрхте. Спушта слушалицу. “Дјецо пакујте се, идемо у Забрђе. Ако неко пита, реците да идемо код баке преко викенда.” Незнам коликом брзином смо се спаковали, али чини ми се да нисам ни трепнуо а већ смо били на хаустору. Иза мене су остале нераспаковане играчке и украси поводом сутрашњег рођендана које смо мама, сестра и ја куповали прије пар дана у граду. Једна жена, двоје дјеце, торба у којој је “оно”, пар наочара и сузе. Мама их је обично стављала кад би морала да изађе до продавнице посље свађе с татом. Срамота је да те људи виде отекла лица.

Кораци. Осјећам да лете степенице испод нас. Само што се нисмо сурвали. Комшиница, стоји испред отворених врата, виче некоме: “Џемале, вид’ бјезе Срби, боје се да ће их Муслимани приклат’.” Нисам разумјео шта то значи. Шта је то Муслиман? Ко су ти Срби? Осјећао сам да нешто није у реду, и скоро да сам ја крив за мамине сузе и за збуњеност сестре чија рука се знојила у мојој.

Прелазимо улицу, и игралиште са тобоганима поред којег је била самопослуга гдје смо куповали сличице и сладолед. Гомила дјеце, радосне, узвици среће и постидјеност због симпатија дјевојчица које су шапутале ту негдје у близини. Пред мене истрчава Мирослав:

“Гдје идеш?”
“Код баке на викенд.”

Лаж. Као да сам невин осуђен на казну, кривица која ме мори дан данас. Никад висе Мирослава нисам видјео. Да ли је жив? Да ли је и он успјео побјећи на врјеме са својом породицом и млађом сестром? Кад би знао, да ли би ова кривица коју осјећам била мања или већа?

Такси, штур разговор, пут, брда, село … наша кућа. Двадесет људи, мислим да су дошли због мог рођендана. Забринутост на лицима, цигаре, дим, андоли на столу. Телевизор упаљен, нека лица гласно говоре. Ја чекам тату. Сутра је рођендан. Стрико и он су отишли на пецање. Кажу да риба ради као луда у ово доба године на Јабланичком језеру. А најстарији стриц, војно лице, исти онај који је назвао маму јутрос, је рекао да неће бити рата прије Понедељка. Штета да пропадне викенд и толика риба говорио је тата.

Тата је дошао сутрадан са стриком, таксијем, раним јутром. Једва сам чекао да га видим. Потрчах из куће скачући му у наручје:

“Тата, данас је наш рођендан. Толико људи је у кући а нигдје поклона.”
“Рат је сине.”

Опет нешто нисам разумјео. Свјет одраслих је компликован. Дјеца то не би могла разумјети. За пар дана смо сједили на задњем авиону из Сарајева за Београд. Тата је остао. Плашио сам се тог Београда. То је велики и главни град. Рођак је питао пилота:

“Чико, а када ће авион да пада?”
“Мали, авион неће да пада, сљећемо за пола сата.”

Милидраг Милидраг