Family History

The Miloradovics, Milidragovics, and Milidrags…

Where are they from and where are their descendants?

INTRODUCTORY REMARKS

It is quite normal for all the people who have a common ancestor, and who care about their background and family names, to be aware and have some knowledge of their family history; to cherish it and pass it on to the generations to come; to know something about their own origins, about their ancestors and the homeland of those;   to know where their ancestors lived and where they are buried, which place they moved to and where their relatives live today. For a man without ancestors is like a tree without roots. The more we know about our family and roots, the better we get to know ourselves.

The Milidragovics and Milidrags, who aren’t “trees without roots”, cannot boast that they have cherished their family history in order to be able to leave it to their children. Even the older ones don’t know much about their roots and ancestors, whilst the younger ones barely know who their grandfathers were. Our posterity will have an even poorer knowledge of this if we don’t do something to preserve it.

There are not many preserved testimonies about the Milidragovics and the Milidrags, but when it comes to their ancestors, the Miloradovics, who left Herzegovina, this is not the case; how far back can the family trace their roots, where have they originally lived and when have they settled in Vranjska, in Romanija, Ljeskov Dub, Sarajevsko Polje and other places; Where did they move to, how many of the family members still live and where; It is only known that they have lived in their homeland for many years, and that times came when they had to move apart and head to many different places. However, although there are not much written records left, we can take the oral storytelling of our ancestors as a source of information.

Based on oral storytelling, on written records and monuments of material culture, as well as other sources, I attempted to create a more complete record about us and our ancestors. Ivo Andric wrote the following about our homeland: “Herzegovina, especially the South and the South-eastern corner of the country, is generally inhabited by a good sort of people. It is a country with a lot of stones and a little of everything else, but the few crops that grow there are nutritious and noble, while the water and the air in those regions generate healthy and reasonable people”.

As the old Latin proverb says, ” Verba volant, skripta manet” which means “spoken words fly away, written words remain”.

THE MILORADOVICS

As a medieval nobility in Stolačke Dubrave and in Hrasno, in the time of the Bosnian kings, the Miloradovics owned large land holdings, numerous cattle and had their serfs. After the arrival of the Turks in 1482. they held on their Christian religion and stayed on their land, while retaining many of their rights with the sultan’s approval. They were allowed to keep calling themselves dukes, to ride horses, carry weapons and not to pay the haratch. According to some sources, the sultan Mehmed Fatih granted Milisav Miloradović the title of sipahi, six houses, serfs and the permission for him and his family to build endowments. In return, they were required to carry out military service. As aristocrats, they built their endowments.

Stjepan, an aristocrat from Popovo Polje, is referred to as the founder of this family on a document he signed, concerning a dispute with the people of Dubrovnik, that was sent to the Austrian emperor in 1604.

He had three sons: Petar, Radoje and Vukić. Petar was succeeded by Radoslav, and Radoslav by Radoje. They built the monastery Žitomislić and churches in Ošanići, Trijebanj and Klepci.

After World War II, all of those edifices (Christian places of worship) were declared national monuments under the decision of the Commission for the preservation of monuments in Bosnia and Herzegovina.

Many historians wrote about the Miloradovics: Nikifor Dučić, Vladimir Ćorović, Savo Skarić, Bogumil Hrabar, Nedim Filipović, Jevto Dedijer, Marko Vego, Milenko Filipović, Vojislav Bogićević, Ljubinka Kojić and others.

The Miloradovics owned large estates including vineyards, pasturelands and forests, in the region of Stolacke Dubrave (in Crnići, Dubrave, Trijebanj, Žitomislić, Dračevo, Svitava, Gabela).

Since they were cattlemen themselves, they also owned large pasturelands (summer pastures and pens) in Sitnička and its surroundings, where they used to bring their livestock over summer.

It is therefore believed that they were also connected to Vranjska,  which is compatible with Jevto Dedijer’s statements in his book “Herzegovina” (p. 79), who did research about the roots of the Herzegovinian families and had extensive knowledge about that topic.

Milislav built the monastery Sv. Blagovještenje (Holy Annunciation) in Žitomislić and was buried in it. In his book “The Count Sava Vladislavić” ( 1924’s edition, p. 35), Jovan Dučić states that “the sipahi Milisav personally went to Constantinople to obtain a firman from the sultan for the construction of the monastery on the foundations of an old church from the Nemanjić era”. In the aforementioned book, Vladimir Ćorović states that the sultan Mehmed II granted the Miloradovic family “six houses in the village Žitomislić” (p. 64). In some documents written in turkish, the duke Miloš is mentioned as the father of the three brothers Miloradović.

After 1566, Milislav is frequently mentioned as the benefactor and protector of the monastery Žitomislić. He is no longer referred to as a duke, but as a sipahi (landowner). His successors carried the same title, which indicates that the social conditions in Bosnia and Herzegovina had changed with the arrival of the Turks. In the monastery’s memorial book from 1618/19, along with Petar and Radoje, we find the following names: Ivan, Đuro, Vukašin, Nikola, Stojan, Damjan, Milos and others, as well as eleven female names from the Miloradović family. In a document written later, in 1648, in addition to the names mentioned above, we come across the names Rajo, Stojan and Vuk. Subsequently, it becomes impossible to track the family history in continuity, given that some of their members moved to foreign countries, changed their name or converted to Islam.

The Žitomislić monastery was built near the same named village, on the left bank of the Neretva river, where its gorge widened out into a fertile valley, which was the location of the St. Nicholas Church from the Nemanjić era. The monastery was a significant spiritual and cultural center where the Herzegovinian Serbs used to gather. At the beginning of World War II, a large fire was set by the Ustashe in the monastery, that destroyed the library, a museum and a treasury, but, coincidentally, the monastery and some exhibits remained undamaged. The most beautiful Serbian carving work from the 17 century, “Church doors”, was kept in the monastery. Because of its old age, the monastery is one of the most important cultural monuments in which one could recognize many different influences that affected our national history, architecture and visual arts. The monastery was restored in 1967. However, in the civil war 1992-95 the monastery was razed to the ground by the Croatian army. That was the greatest misfortune that struck the monastery in its half a millenium long history. Only a pile of stones remained of it. With the destruction of the monastery, a large collection of icons and other works of great cultural value disappeared, but a part of the collection and some valuables were removed fom the monastery before its destruction, and therefore preserved.

Ten years after its destruction, the monastery was restored and rebuilt on the initiative of the Serbian Orthodox Church, the Institute for the Protection of Cultural Heritage in Banja Luka, and the authorities in Sarajevo. In the last few years, a monastic brotherhood including three monks resides in it. When the war broke out in 1992, fleeing from the shells that ravaged Žitomislić, the monastic sisterhood first sought shelter in the monasteries Dobrićevo, near Bileća, and Tvrdoš near Trebinje. They found it in Domir near Ub, where one of the oldest churches (built in the 7th century) in the western part of Serbia is located. The priest Matija Nenadović and other famous nation and church leaders received their education in that church. Upon arrival in Dokmir, the diligent nuns from Žitomislić cleaned up the weeds covering fertile fields as large as several hectares. They turned those fields into an arable land where they began to grow fruits and cereals. Supported by the Serbian government and other donors, they built a modern residence, bought cattle and sheep and created appropriate living conditions, in an effort to turn Dokmir into a new Žitomislić.

Among the Miloradovics who moved to Russia, Mihailo, a Russian general, gained fame for his military skills and courage. He studied at the universities of Königsberg, Göttingen and Strasbourg. He participated in the Italian and Swiss military campaign, under Suvorov’s command. In the Russian-Turkish war, the Danube division under his command occupied Bucharest on the 25th of December 1806, where he met with Karađorđe’s delegates. In the battle against Napoleon in 1812, he occupied important command positions next to Kutuzov, and also played a significant role in the battles at Borodino. He also gained recognition in several battles during the Russo-Turkish war 1806-1812, which propelled him to the position of governor-general of Saint Petersburg, where he was mortally wounded in the Decembrist Uprising of 1825. The inscription on his gravestone says: “Here lie the ashes of the Russian general and Knight of all European countries, the Count Mikhail Miloradović”. Further information about him is to be found in the Museum “Battle of Borodino” in Moscow. Tolstoj mentions him in his novel “War and Peace”, as a “Knight without blemish and without fear” (p. 183, volume IV). In Russia, he is particularly remembered as a hero in the war against Napoleon and the French army. A street in the center of Moscow bears the name “Miloradovij pereulok”. Since he didn’t have children, his title of Count couldn’t be passed on to the next generation. However, the Emperor Alexander’s decree on the 13th of March 1873 allowed a descendent of his uncle Petar, Georgije, to carry the Count’s title to “perpetuate the memory of the General”.

After the death of his son Alexander in 1952, the family, whose members were granted Counts titles in Imperial Russia, was extinguished.

More written evidence about the Miloradovics is to be found in Russia.

Many books, studies and presentations are written about them. Among others: “The Miloradovics as defenders of Russia during 200 years”, “Anegdotes from the lives of the Miloradovics”, studies on the military units under their command, studies on places in which they ruled as governors, records about individual members of the Miloradovics family etc. The count and general-major Grigorije also wrote about the Miloradovics and their life in Russia in his travelogue published 1890. Travelling through Zadar, Opuzen and Metković, he visited the village Žitomislić in 1883 and placed a metal commemorative plaque with an inscription in Russian on the monastery, his ancestor’s legacy. On that occasion, the “Serbian paper” in Zadar published the following article: “This morning, after a brief visit to Zadar, the Count Grigorije Miloradović, General and member of the Russian Emperor’s council, went to Herzegovina. The Count is of Serbian descent from Herzegovina that emigrated to Russia. He went to visit the monastery Žitomislić near Mostar, founded in the XVI century by one of his ancestors. Letters about this old Serbian family are kept in the monastery, and in the monastery church, one can see a portrait of the founder…”.

The church in Ošanići was built around 1500. Radoslav was buried under a stone slab near the church. The church, dedicated to St Peter and Paul, has been devastated several times. However, the royal doors carved in wood, as well as several wooden icons of timeless beauty were preserved. Next to the church, we find large stone chairs on which the Miloradovics used to sit as judges who were to punish their disobediant subjects. Some think that the village Stolac got its name after those 2,5 meters high chairs (“sto” meaning “table” in Serbian). One of them bears the inscription “Count Stepan’s table”, that was “restored by his son Petar”. Their names are also written on a medieval tombstone in the Radimnja cemetery. This medieval cemetery, the largest and most beautiful in Herzegovina (133 tombstones, 63 of which are decorated) and the complex of churches in Ošanići also belonged to the Miloradovics. That was confirmed by the inscriptions of five tombstones. On one of them, among others, the following words are written: “The good Radoje and Duke Petar”. Marko Vego place this inscription between 1480. and 1488. The historians Fohn V. A Fine and Robert Donia state that “Radimnja was the family cemetery of the Orthodox clan Miloradovic” (“Bosna and Herzegovina – the Tradition they betrayed”, Sarajevo, 1995, p. 21).

The church on Trijebanj, dedicated to St Nicholas, was restored by Radoje, who is referred to in 1521 as the “Duke of the Lower Vlachs”. This church is one of the most famous cultural and historical monuments of the old Herzegovina. The founder’s portrait and a record written by the Count Radoje are still kept in it, along with a list of people who renovated the church later in history, Sima Milićević (1707) and Simat Gavrilović (1857). A valuable biography written in the 16th century was preserved in the church, along with frescoes and a portrait of Milisav, “whose face is sad, and whose eyes, filled with concern, beg the future visitors of the church to preserve it as a legacy”. The churche’s murals were restored by the painter Branko Šotra on the eve of World War II (Šotra was a political commissar of the Partisan Batalion in Vranje 1942, and he became Rector of the Belgrade Academy of Arts after the liberation).

The church was destroyed during the last war, in 1992.

The new social conditions, the increasing pressure and frequent disputes with the Ottoman authorities led to an organized resistance of the Miloradovics against the Turks. As a result, members of the Miloradovic family began to emigrate in the mid-17th century. Some of them moved to Russia, believing that it was a country where one could attain safety, power and wealth. At the end of the 17th century, Ilija moved to Russia with his three sons, Mihailo, Gavrilo and Alexander. These are the ancestors of three lines of the Miloradovic family in Russia. Another family line, before moving to Russia, lived in the Habsburg Monarchy (Jeronim and Moses). One of Ilija’s descendants was a Serbian colonel and a Russian diplomat in Montenegro. In 1711, during the Russo-Turskih war, as a delegate of the Russian Emperor Peter the Great, he went to Cetinje and on Vidovdan, along with the Bishop Danilo, founder of the Petrović dynasty, he issued a Proclamation of Rebellion against the Turks in Montenegro. In his letter, the Russian emperor encouraged the Montenegrins to rise against the Turks and chase them back to their homeland, Arabia. However, after tough battles near Onogošt (Nikšić), where many Montenegrins died, he returned to Russia in 1712. His son, and later his grandchildren, were engaged in the Russian military service. Mihailo’s son, the General Andrej, was governor of Ukraine, and later Count-general Mihailo and Commander of the Russian Danube Army; General of the Russian Army Petar; Colonel Aleksandar, Commander of the Russian volunteer brigade in the Serbian-Turkish war in 1876; Leonid, governor; Nikolaj, state councilor; Vasilije, judge and ethnographer; Rodion, journalist and satirist; Vladimir, deputy of the State duma, Boris, Serafin and many other whose names are listed between the 16th and the end of the 20th century, as stated on the free Encyclopedia Wikipedia. They practiced different professions, but most of them worked in the military service as generals, colonels and other high-ranking officers of the Russian army. At the time of the Empress Catherine II, following a decree of the Senate in 1776, the Miloradovics acquired nobility and a family crest.

The crest, registered in Russia, depicts a Herzegovinian and a Montenegrin man as the family’s protectors, as stated by Dragomir Acović in the study “Heraldry and the Serbs” (p.434).

The existing records indicate that many of the Miloradovics who left their homeland as Herzegovinian aristocrats and Ottoman landowners, became Russian counts, generals and governors.

The portrait of one member of the Miloradović family, wearing a wig, shiny armor and many medals, was preserved in the monastery Žitomislić.

More written evidence about the Miloradovics is to be found in Russia.

Many books, studies and presentations are written about them. Among others: “The Miloradovics as defenders of Russia during 200 years”, “Anegdotes from the lives of the Miloradovics”, “Study on the Miloradović clan”, studies on the military units under their command, on places in which they ruled as governors, as well as many records written about them as prominent personalities. Among the Miloradovics that emigrated to Austria, Jeronim of Dubrave gained recognition as an Austrian officer in the battle against the Turks in the second half of the 18th century.

The connections between the members of the Miloradović family who moved to Russia, and their relatives who stayed in Herzegovina, got broken. The ones who remained in Herzegovina were common people, peasants deprived of their rights. During the wars, they first fought on the Turkish, later on the Austrian side.

Because of the reputation of family members who turned their back on Turkish authorities and went to Russia, the Miloradovics in Herzegovina couldn’t keep their former name. They had to opt for another name, usually deriving from the names or nicknames of their ancestors. The Stjepanovics were named after Stjepan, the Kuzmanovićs after Kuzman, the Avramovićs after Avram. The Ljoljićs were probably named after an ancestor’s nickname.

As the last names of the tribe Hrabreni (The Braves) – Hrabrenović, Miloradović, Milidragović and Milidrag – were alternately used, and their members left the Dubrave plateau to move towards the South-East, there was no need for the Milidragovićs to change their name.

They kept their last name and were proud of it, because it was well-known. According to storytellers, the Milidragovics were named after Milidrag, whose mother lulled him to sleep singing the words “sleep tight, my dear and lovely child” (Mili – dear, drag – lovely in Serbian).

THE MILIDRAGOVICS FROM VRANJSKA

About their homeland

The Milidragovics, Milidrags and others who descend from a common ancester, have their roots in Vranjska. Vranjska is located in Eastern Herzegovina, on the Sitnička Plateau (700-950 m/altitude), on the border of the municipalities Bileća, Stolac and Ljubinje. It is located 20 kilometers towards the north-west of Bileća. The region around Sitnica is characterized by its remote location and mountains. It is located between the mountains Rudine and Humnine, that graduatelly fall towards the Adriatic sea. (Rudine are in the eastern part of Herzegovina, above Trebinje, and extends accross Bileća and Plana to Kobilja glava, southern of Gacka).  Humnine is the common name that designates the lower regions of Western Herzegovina, below 300 m, “a warm temperate area where it doesn’t snow in winter and where vineyards are grown”.

Vranjska and its surrounding area are characterized by numerous hills that couldn’t be described as mountains, except for Sitnica, a 1419 meter high mountain. It’s a rocky Mediterranean region with relatively harsh winters, early, warm springs, fresh summers and sunny autumns. It’s an area of stone houses and numerous monuments, the homeland of rebels and heroes in the battle for freedom. It’s the place where our literary language emerged, the land of gusle (traditional single-stringed instrument), the home of patriots who love their nation and respect the other ones.

Vranjska is a large valley that extends towards the south-west and the north-east. On the southwest side, under the Sitnica mountain, the edges are steep, while the piece of land on the opposite side gradually descends. The surroundings are covered with rocks and woods, but some land in the area is arable.

The road along the Vranjska bay used to be an ordinary horse trail. Meanwhile, it has been turned into a road that connects Bileća and Ljubinje, passing through many villages and hamlets. The local population spend most of their lives along this road. Several hiking trails intersect with the hills, connecting Vranjska to the neigbouring villages.

The whole area is arid, therefore the population collects rainwater in cisterns that they use as a drinking water supply source,.  In the center of Vranjska, there is a source of water that never dries up. When the summer is dry, people bring their livestock to Ponikva, in Dabarsko polje, an hour and a half walk away from Vranjska. No one knows why the area was named Vranje, neither do we know how the places Divin, Kubaš, Bitunja and others got their names. Vranjska (the place of crows) is an unusual name, perhaps inspired by the flocks of crows inhabiting the area. However, we do know how some other villages and hamlets nearby got their names. The hamlet Jasenje was named after the ash tree (“jasen” in Serbian), that is widespread in the area, as it is the case for the village Orah (Walnut) south of Bileća. The village Prisoje, near Vranjska, was given this name because of its exposure to the sun, and Oblo Brdo (Round Hill) because of its location on a round-shaped hill.

It is not known at what time the villages in Vranjske emerged. It is believed that they were built in the Turkish era. It is assumed that some villages in that part of Herzegovina emerged on former pasturelands, where our ancestor used to bring their cattle all the way from Stolacke Dubrave. In Vranjska and its surroundings, there are many material culture remains: tombstones from previous centuries and numerous burial mounds. The mounds of various sizes are located on hills and mountains. The largest are the ones in Velika Gradina and Mala Gradina, as well as the ones on the Trenslova plateau. According to studies carried out by experts, the Illyrians used to bury the dead here, which is how the mounds were formed. After burying them, they piled stones on those hills, creating mounds with diameters of several meters.

Scientific tests have shown that the deceased were burnt in those places. Some weapon, usually spears, and somewhat rarely swords, daggers and two-bladed axes, buried next to the deceased people, have been excavated in this area (Vladimir Ćorović, “Bosnia and Herzegovina”, Belgrade, 1925, p. 17-18). In addition to that, a bunch of silver coins were found in Vranjska in 1901, dating from the second half of the XIV century, forged during the reign of the ban Tvrtko I of Bosnia. 203 pieces of coins were excavated (dinars), of which 19 belonged to  ban Tvrtko, while the rest of them were dinars from the Republic of Ragusa that circulated around that time. Both had the same value, which indicates that there was a developed market in the area, and that Vranjska was open to trade with Bosnia and Dubrovnik. At that time, Dubrovnik was a window to the world. (“The Bosnian Fairy”, 1/95, p. 11).

According to the archives of the Eparchy of Zahumlje and Herzegovina, there were 206 homes and 1729 residents in Vranjska at that time.

In more recent history, Vranjska is mentioned in connexion with the Herzegovinian uprising from 1875 to 1878. It’s the place where, on the initiative of the Duke Mića Ljubobradović, the Great People’s Assembly was supposed to be held, that would determine the direction of the uprising in Bosnia and Herzegovina, elect an interim government led by a hero from Vojvodina, Svetozar Miletić, adopt a provisional constitution ,execute a mobilisation and send the muslim Serbs in battles against the Turks.  In a proclamation written on that occasion, it is said: “Rise, agas and beys, let us chase the Ottomans away, rise up brothers, let us cooperate and be united like in the kolo dance”. (Milorad Ekmečić, “The Creation of Yugoslavia 1790-1918”,  Volume II, p. 294). However, we don’t know for sure whether this Assembly was held in Vranjska, or in the Kosijerevo monastery near Bileća.

In more recent history, especially during the Uprising against the Germans and Italians, many events are related to Vranjska. A huge exodus took place when several thousand Serbs left Western Herzegovina, fleeing from the slaughters effected by the Ustashi.

Vranjska was the seat of the Batallion of Sitnica, of the new government authorities and other war establishments. The following song originates from that time:

“Two superpowers started a war,

the small Vranjska fights against Italy.

The Italians throw bombs on our Vranjska.

Thanks to the Lord, they cannot harm us,

for Vranjska is tougher than the whole of Italy”.

The writers of publications dedicated to Herzegovina during World War II, couldn’t ignore Vranjska. Although one can see Dalmatia and the Adriatic sea from the surrounding hills, Vranjska was isolated from coastal influences. Vranjska is also quite far away from the roads that connect Stolać-Bileća-Trebinje and Stolac-Ljubinje-Trebinje. The local population travelled to the neighbouring places and back to Vranjska by following footpaths. They travelled on foot or on horseback. Cargo (food, fuel) was carried by horses or people. Life without horses would have been inimaginable. It was only after 1960 that Vranjska became connected with Bileća and Ljubinje through a macadam road. Since then, that distance can be traveled much more quickly than the original five or six hours needed. Later, Vranjska was provided with electricity.

There are many villages and settlements in the Vranjska bay. In some places, several settlements constitute a village. For instance, the village Srednje Selo is made of the hamlets Drijenak, Prisoje and Podosoje. The hamlets Rugojevina, Rupe and Krstače constitute the village of Simijeva. However, all the villages in the bay are collectively named Vranjska. From the southeast to the west, those are: Simijeva, Todorići, Ostrvica, Gornje Selo, Srednje Selo, Jasenje, Dlakoši, Mileča and Oblo Brdo. No matter which one of those villages the people come from, they consider themselves as inhabitants of Vranjska. Most of the villages are scattered and far from each other. The houses are bunched together into neighborhoods, but they are not next to each other. They were built separately, on different pieces of land.

The houses are made of stones, lime mortar and sand. They usually have only one, or two floors. The ground floor is used as a basement. The houses used to be covered with rye straw or stone plaques, which have recently been replaced by tiles. Many houses had only one room, which was a bedroom and a living room at the same time. The windows were small and rather looked like loopholes. The houses built somewhat later had two rooms. One was the living room with a fireplace, the other was used as a bedroom. Under the roof, in the attic, meat was dried and grains were kept in baskets or barns. Cattle buildings, constructed for horses, cattle, lambs and goats, were next to the houses. They were usually made of dry stone and covered with straw. Larger households owned two or three houses, but all the members lived in community and ate together. Several descendants of a common ancestor lived in those communities (family cooperatives). The community host was recognized for his age and reputation. He was in charge of the house, the estate and the finances and he distributed the household tasks.  When he grows old, his role is taken by his brother, son or nephew. Such communities have disintegrated and been replaced by families composed of a married couple with children. Men were good hosts. Their houses were neither empty, nor filled with guests. They were tall, clever men with a warrior spirit. They were lean and tough, with hardened hands. Those strong men could be stubborn at times and were very independant. They acted like heroes, had disheveled hear and looked somewhat wild. The women were hard-working, very persistent, committed to their families and household tasks. They looked older than their age. Hard work and a strenuous life left their traces on them. They worked without a break from dawn till dusk, taking over both female and male tasks. They spend their best years bearing and raising children. They treat men with respect, as it is usual in this area. Those women are healthy, robust and a bit impudent.

People wore traditional, national clothes. All of the clothes and shoes were homemade. Little was purchased, except for cotton fabrics. Men wore coats and pants (“Rajtozne”) made of homespun yarn, and cotton shirts and underwear. They used the wool from domestic sheep to knit and weave all kinds of socks and footwear.  They wore the traditional, light “opanci” (peasant shoes), made out of leather or rubber. On their heads, they had wether the montenegrin cap (zavrata), or the classical one (mica). Women wore linen skirts and blouses and decorated belts. Footwear was the same for both men and women. Women wore a wite headscarf. After 1945, various types of clothes were worn. Some continued wearing the traditional peasant costume, other opted for military clothing or the clothes they got from humanitaran aid workers. Later, both men and women, especially youngsters, dressed as townfolks. At home, they had a specific way of life. Beds, tables and chairs with high legs were rare. They usually slept on pallets, on the floor. In every home with daughters, they were collecting marriage attires in chests. Cutlery was often wooden. Everything was homemade, except for the iron plate for bread baking, the metal tools and a few other items that were purchased.

The feudal system, introduced during the Ottoman reign, have remained for a long time in this area. On the aga’s lands, Serbs were serfs. The sultan gave the agas lands – not as their property, but for them to spend quality and relaxing time on them. The serfs (Orthodox Serbs) had the so-called “serf’s right”. It consisted of the right to inherit the land, and the duty to work the soil. In return, the serfs earned most of the income, and had to give to the aga a “hak” (income in kind), that was worth a third or a quarter of the revenue. The situation didn’t significantly change with the rise of the Austro-hungarian empire. “The old and worn saddle was just replaced by a new one”, as Petar Kočić wrote. Even in the Kingdom of Yugoslavia, that carried out a land reform, the farmer’s position hadn’t changed much. The former “haratch” (Turkish tribute) and “kuluk” (forced labour) were replaced by taxes and surtaxes, under whose burden the peasant’s back kept swaying. A huge gap separated the wealthy from the majority of poor people.

The local population of Vranjska had a small surface of arable land, mostly dry and thin. The pieces of land that could be ploughed were scattered around the villages and on the hills. Every second or third year, the drought led to poor harvests. Not only humans, but also cattle worked the soil. Some farmers used oxen to plow their fields. The treshing was often done by horses, that continuously ran in circles and managed to beat out grains from ears with their hooves. People had to make up for the lack of appropriate tools by working hard from dawn till dusk. They used to wake up very early in the morning and go to bed late at night.  From one generation to the next, large land estate became smaller, they were divided and given away to numerous sons. Due to climatic conditions, lowland plants couldn’t grow there. Although the land was suitable for tobacco, local people didn’t grow it much. They grew vegetables like potatoes, cabbage, beets etc, and cereals like rye, barley, oats and spring wheat. Livestock had an important role in the local economy. People bred sheep, goats, pigs and cattle. They mainly lived out of farming and animal husbandry. To have enough bread wheat was the main concern of every family. Bread, soup, dairy products and meat were essential.

Vranjska administratively belonged to the county of Bileća, that was divided into municipalities. Between two world wars, it belonged to the municipality Divin. At some point during World War II, there was a separated municipality of Sitnička based in Vranjska. After that, a local national committee was formed and in 1952 was again part of the municipality of Divin. Since 1955 the districts have been renamed in municipalities, so that small municipalities like Divin were abolished. Since then, Vranjska is a part of the municipality of Bileća, located in the same place as the former, same-named district.

ROOTS – WHO ARE THEIR ANCESTORS

The Miloradovićs descend from an old Herzegovinian aristocratic family, the Rabrena-Miloradović family. The privileged members of that family left Herzegovina and adopted Russia as their homeland. The ones who remained in Herzegovina as subjects of the Turks found themselves in a difficult position. In order to preserve their faith and traditions, some of them went to monasteries. They didn’t find refuge only in Žitomislić, but also in other Orthodox monasteries. It is possible to retrace part of the lives of the literate family members, who left written records behind, while most of the others remained anonymous. Jovan was the protector of the monastery Holy Trinity near Pljevalj, Avram was in charge of the monastery in Zavala, while some other family members lived in the monastery Savina in Herceg Novi. The last monk descending from Kuzman, Spiridon Kuzmanović, fled to Dalmatia in 1788, to the monastery of Krk. There he was renowned for his activities. He bequeathed his manuscripts, translations and a large library to the monastery, as it is confirmed by monk Serafim Šolaja in his monograph about Žitomislić.

Their ancestry is unknown, as it is the case for their ancestors who emigrated to Russia. This could be explained by the fact that, remaining under the Turkish reign, they were deprived of their rights. They were serfs bound to their lands, unlike their relatives in Russia who became counts, high-ranking officers and renowned personalities. Besides that, literacy was not developed among the ones who stayed in Herzegovina, and it was therefore impossible for them to leave written testimonies behind. Since they were common people with no social influence whatsoever, others didn’t write anything about them either. As Plebeians, they were invisible. Nobody wrote about people without titles or famous last names. History is not interested in such people. Just a few records were preserved about the Milidragovics and other descendants from the Miloradovics who remained in Herzegovina. In the monograph “Popovo Polje” (published 1959), the authors Milenko Filipović and Ljubo Mićević state that the families Đodan and Rosić from Dvrsnica and Dodanovići, ( 11 houses in Popovo Polje), are descendants from the Milidragovics that lived in the area of Ljubomir. The Đodans allegedly first lived near Ivanjica, above Dubrovnik, then in Dvrsnica, and moved to Dodanoviće in 1880. When the plague raged in Dvrsnica, (1856, “80 boys and girls died”), they all fled, but some of them came back. Nikola Rosić also fled and settled near Stolac. In addition, some Milidragovics are mentioned as natives of Ljeskovo Polje that celebrates the patron St George (p. 76 and 176). Jevto Dedijer also mentions the Milidragovics in his anthropogeographical study “Herzegovina!”. Besides the Milidragovics in Vranjska, (p 186-187), he also mentions a house of the Milidragovics in Počitelj. Dedijer state that one of them “came from Vranjska to stay over the winter, but he stayed until the St George celebration” (p 252).

Besides the ones belonging to the diaspora, some members of the Milidragovic family live on the mountain Romanija and in the village of Rudine. They celebrate the St George’s “slava” and are probably related to the Milidragovic fraternity from Vranjska as descendants from the same ancestor.

The Milidrags can be found in several places in Bosnia and Herzegovina. Pero Milidrag used to live in Polje, between Kalinovik and Konjic. He had two sons, Pera and Jov. Their descendants live in Kalinovic and Foča. They celebrate St George and originate from Vranjska, but the time of their arrival in those villages is unknown. It was probably at the time when the Milidragovics moved to the village Rudine, on the Romanija mountain. Some members of the Milidrag family live in Ljeskovo Polje, between Gacko and Nevesinje. Quite a few Milidrags were to be found in Ilidza and its surroundings. It is estimated that they moved there from Herzegovina 200 years ago. They lived in the current center of the Ilidza municipality, that belongs to Sarajevo. They celebrate St Nicholas and are close relatives to the Milidrags in Ljeskov Dub. (Families who celebrate the same saint are considered to be members of the same fraternity). Many members of the Milidrag family that moved from Kalinovik settled in Sarajevo and Sarajevsko Polje. 62 Milidrags who owned phones were registered in the Sarajevo phonebook 1989/1990. There were probably more of them who didn’t have a phone.  Since the end of the civil war in Bosnia and Herzegovina, there are almost no Milidragovics and Milidrags left in Sarajevo. Since 1992, 150.000 Serbs have left this city, among them a large number of our relatives that dispersed around the world. Besides their common last name, the Milidragovics from Vranjska also have additional last names or nicknames. The ones from Jasenje are named Šibalić, the ones from Dlakoše Knežević, and the ones in Oblo Brdo Šanjević and Filipović. Their additional surnames have different origins. The Šibalićis (“the ones who wip”), got their nickname after their ancestors Trifko and Ćetko, who were aristocrats. As a chieftain in Vranjska, according to the stories, Ćetko used to whip the disobedient subjects, which earned him the nickname “Šibalija” (“The one who whips”), and his descendants were nicknamed Šibalić. An anecdote about the Šibalićs says that “Everyone in Vranjska feared Šibalija, and Šibalija feared only the Alapić” (Alapić was the nickname of a member of the Samardžić family in Jasenje. It is not known why Šibalija feared that poor man without power and prestige). The kneževićs in Dlakoše got their additional surname after ancestors Sima and Panta, who were princes (“knez” meaning “prince” in Serbian). The Pilipovićs in Oblo Brdo got their nickname after Pilip (a version of Filip). In this case, the suffix -ić was added to the father’s given name, so that the descendant Pilipov was nicknamed Pilipović. The Šanjevićs were also nicknamed after an ancestor, who allegedly limped on one leg and was therefore called “Šanjo”.

The nicknames in Herzegovina emerged from different life situations – in some cases they were created out of good intentions, friendly relations and respect. In other cases, they resulted from sarcasm, mockery and tense relations. Some nicknames are catchy, some other repulsive, depending on the context they emerged from. It is sometimes difficult to distinguish nicknames from last names. Such is the case with the Milidragovics who have been nicknamed Šibalić. In Herzegovina, people are often known by their nicknames as much as by their surnames. Otherwise, the surnames originating from a common ancestor are different. In Herzegovina, some of them are poetic and pleasing to the ear (Ljubibratić, Milidragović, Lepojević). On the other hand, some surnames sound harsh (Hrnjez, Barbarez, Popara) or even crude (Guzina, Pičeta, Derikučka). Some surnames emerged from nicknames. Such is the life on whose ground and source personal names and surnames were created. The Milidragovics have a longer family tradition. There has always been prominent people, princes and military leaders in national uprisings among them; participants in important meetings, where decisions on state and social affairs were made; writers and highly educated people; Eldery who enjoyed everyone’s respect, that were in a position to reconcile quarreling parties and to determine which ones of them were right; hard-working farmers and good craftsmen, whose rough hands expertly crafted many items from stone, wood and iron; women who showed great talent for knitting. In the Milidragovics homes, books were read, Gusle were played and heroic folk poems were sang. The Milidragovics cherished their historic tradition. They enjoyed the gusle (traditional single-stringed instrument) and heroic narratives far more than gossiping about what happened on the city markets.  They respected more the honest than the rich people, but also envied the ones who didn’t know about hart peasant labor. Sons were named Miloš, Marko, Dušan, Lazar…All in praise of the Serbian heroes and rulers. They weren’t light-minded and hasty. They had common-sense and were usually extroverts. The old Herzegovinian proverb was true for many of them: “heroic blood and a girl’s soul”. They had a strong sense of kinship to their relatives. They were proud of their roots, which filled them with satisfaction. That doesn’t mean that there were no spendthrift, drinkers and dishonest people among them.

The Milidragovićs have a developed interest in social issues and political life. It’s in their tradition. That’s the field in which they are involved, and in which they stand out. Simo and Panto from Dlakoše were princes and renowned personalities. Among those in Jasenje, Trifko was a chieftain in his village.  His son Ćetko was also a ruler and a commander in the Herzegovinian uprising, which was confirmed in several written sources (“Herzegovina 1875-1878” (p. 19)), “The rifle from Nevesinje, 1875-1878” (p. 174), “Bosnia and Herzegovina in Russian written records, 1856-1878” where one can read that, according to the rapport of the Russian colonel and correspondent of the newspaper “Russian peace”, P.A Monteverde, “Near the fortress of Presjek, the squads were waiting for the Turks under the command of Sočica, Vukalović, Zimonić, Milićević, Mićunović, Šibalija, Ćerović and the priest Pera Radović” (p. 510). The uprising was carried out to overthrow the Ottoman rulers and to reunite Herzegovina with Montenegro, but the Berlin congress and the occupation of Bosnia and Herzegovina by the Austro-Hungarian empire ruined those plans.

In the Montenegrin-Herzegovinian uprising and in the Battle of Vučji Do, more than 4000 Turks were killed or wounded, and Nikola Milidragović died. Mihajlo was a member of the revolutionary movement “Mlada Bosna” (Young Bosnia), that organized the assassination of Archduke Franz Ferdinand of Austria in 1914. Milan, Ćetkos grandson, was also a ruler and a renowned mayor in the first Yugoslavia. He organized the national uprising in 1941 and, just like his grandfather, he participated in several important battles that were fought against the occupying forces from 1941-1945. In a battle in march 1942, on the road that connects Stolac and Ljubinje, the Partisants battalion of Sitnica under his command attacked the German motorized division and 92 German soldiers and officers were killed, wounded or captured. On that occasion, the following song was sung in rebel-Herzegovina:

“Comrade Petar, you may be proud of yourself

And of your thousand soldiers,

May history glorify you,

Sitnica beat the Germans,

In the small village of Badrljače,

While Berlin is crying and lamenting”

Petar was commander of a Herzegovinian military region, when Herzegovina was finally liberated in 1945. And dr. Vojislav Kecmanović – Đedo, president of the  State Anti-fascist Council for the National Liberation of Bosnia and Herzegovina, in his “Notes from the war days” (p. 34-35), refers to him as to the councilor of the first session of the State Anti-Fascist Council, and of the second session of  the Anti-Fascist Council for the National Liberation of Yugoslavia. In the book “Five years of national state”, published in Belgrade in 1948, we can find his photograph as a delegate of the  Anti-Fascist Council for the National Liberation of Yugoslavia from Bileća.

The Milidragovics who participated in the National Liberation War of 1941-1945 (18 of them from Vranjska, Zabukvica and Kosovo) became officers (ranked from lieutenants to colonels). The ones who survived came back from the war wounded and highly decorated. In 1948/49, some of them were sentenced due to their political views: Petar was sentenced to 16 years in prison, half of which he served on Goli Otok and other infamous prisons, and the brothers Milan and Vlado were imposed shorter sentences. Milan died on Goli Otok, the Island of death and Yugoslavia’s biggest shame in the XX century. It was a dark chapter in our history, a time when people could easily be branded “traitors” and die because of some words or temporal uncertainty in their positions, but also because of their fanatic commitment to Russia.

Out of many villages and settlements in Vranjska, the Milidragovics live in three – Jasenje, Dlakoši and Oblo Brdo. Jasenje is located lower, and Dlakoši and Oblo Brdo on a slightly higher altitude. Not only the Milidragovics live here, but also others. Up to 1941, Jasenje was the home of the Milidragovics (9 houses), Prodans (2 houses), Samardžićs and Vujovićs (one house each). In Dlakoše, besides the Milidragovićs (5 houses), of which one was a big family cooperative, lived the Vujovićs, Vasiljevićs, Gavrilovićs and Grbušićs. In Oblo Brdo, not far from the Milidragovics (5 houses) lived the Medans and Piljevićs.

The Milidragovićs from Dlakoše and Oblo Brdo originate from Jasenje. In his book (p. 186), Jefto Dedijer states that ” the Milidragovics in Jasenje, Dlakoše and Oblo Brdo are the descendants of three brothers”. One brother remained in Jasenje, while the two others settled in Dlakoše and Oblo Brdo. Since they had their lands as serfs, they are believed to be natives (As natives were considered families that lived in Bosnia and Herzegovina before the arrival of the Turks, and that purchased land estates, or were granted lands by the Turkish authorities for special merits).

The Milidragovics celebrate the St George’s slava, that was celebrated both by Gypsies and royal families. This feast day was established by the Serbian Orthodox Church in Saint George’s honour, it is also the celebration of the nature awakening. It also used to mark the beginning of brigandage: “George’s tribute, brigands meeting”. After Christmas and Easter, the major Christian holidays, Saint George’s day is the most important family holiday and “slava”, on which occasion relatives and friends gather. The Milidragovićs were quite indifferent to religious customs and only moderately religious.

In Jasenje, where the Milidragovics came from, there are many old cultural monuments, stelae and piles. Between Jasenje, Dlakoše and Oblo Brdo, there is a relatively small field. At its southern end, the Saint George’s church. Nobody knows when exactly it was built. It was probably erected by the Milidragovićs, since it is built on the spot where they settled, and since it was named after Saint George. A vast cemetery surrounds the church, in which not only the Milidragovićs are buried, but also others. There used to be a small kafana (bistro) in Jasenje, that attracted many visitors, mostly thanks to the owner Mihajlo Milidragović, a kind man and a talented storyteller, who believed that “joy is the only decent thing in people’s life”. He stood out more for his honesty and kindness than for his wealth.

FAMILY TREE 

Since the Miloradovićs, as a tribe, engaged in a conflict with Turkish authorities, the ones who remained in Herzegovina were chased after and exposed to humiliation and injustice by the Turks. One of them, a young man who received education in the monastery Žitomislić, having learned that his relatives in Crnići and Hrasno had been killed by Turks, left the monastery and fled to Vranjska, where the Miloradovićs, who were cattlemen, had pasturelands. Here, in Priječa, near the St George’s church, he built a house and founded a family. Later, when one of his sons got married, a turkish aga came to collect the “hak” (one third of the estate’s revenues) and requested to spend the night with the bride. The groom, already bitter over the turkish authorities, especially over the aga and his requests, killed the Turk whose grave is located near Zborna Gomila in Jasenje. After this event, the entire family had to leave Vranjska. On their way to Bosnia, near Nevesinje, the bey Ljubović took one son away from the family to keep him as a servant and left the others go. Some of the ones who continued their way settled between Gacko and Nevesinje, some others near Konjic. The second ones adopted two surnames: Živac and Bećanović.

The ones who settled between Gacko and Nevesinje or moved to the Sarajevo area kept their surname. Some of them just shortened it and were called Milidrazi. The same was done much later by those who left Vranjska. Thus Ćetko’s son Maksim, who moved to the Kalinovik area in the second half of the 19th century, was the only one who retained the surname Milidragović (as it is written on his tombstone), while all of his descendants were named Milidrazi. Some of those who moved to Bosnia continue to celebrate St George’s day, while others have opted for another patron saint to celebrate. However, all of them remained faithful to the old family tradition, and give their children the names of their ancestors from Vranjska (Trifko, Panto, Simo, Nikola…).

According to the story, the young man who was kept as a servant by bey Ljubović in Odžaci, proved himself loyal to his master. After some time, the bey approved his request to return to the property in Vranjska, guaranteeing him freedom and protection from the Turkish authorities. Returning to Vranjska, he built a house in Jasenje, whose walls have been preserved until today. He had three sons, one of which was preparing to become a monk. At that time (around 1750), the Kašikovićs and Piljevićs lived in Vranjska too. One of the Kašikovićs, having converted to Islam, exercised pressure on the Milidragovićs in order to chase them from Vranjska. To help his brothers and protect them, the son who was about to become a monk moved to his ancestor’s land estate, converts to Islam and, by doing so, assures protection to his brothers in Vranjska. With the family he founded, he settled on the land estate in Crnići, where there still is a piece of land registered as property of the Milidragovićs. His descendants are the Opijačs, a family in Stolačke Dubrave (The Milidragović son who converted to Islam drunk excessively, therefore his descendants were named “Opijač” (“Drinkers”) after him. In addition to the brothers agreement, according to which one of them should convert to Islam in order to protect the others, they also agreed that the islamized family should help preserving the monastery Žitomislić and the churches in Ošanići and Trijebanj, as endowments of their ancestors. According to that agreement, if one of the Opijač parents dies or if a child becomes an orphan, the monastery is to take care of them. The Opijačs respected that agreement and every year, in fall, they brought vox, oil, butter, wool and hay to the monastery. That tradition lasted until World War II. When it comes to the motives of the conversion of Orthodox Serbs, among them the Milidragovićs, to Islam, some think that they might have done it out of necessity, in order to keep their properties and protect the other family members. Another opinion is that, by converting to Islam, they gained certain privileges such as education and work in the army or administration. Finally, some think that it could have been an agreement among brothers – one would convert to Islam in order to be able to help the others. At that time, people were more interested in benefits or harm avoidance than in faith. In the worst case, they converted to Islam “for greater benefits and less damage”, as Meša Selimović wrote. Both parts of the family remained blood relatives, but opponents when it comes to religion. So it was until they started to ignore and forget about kinship. The Milidragovićs and the Opijač from older generations knew that they were of the same lineage and blood. Apart from studies done in recent history, there are not many written records about the Milidragovićs. Stories from the oral tradition are the main source of information. Our grandmothers and grandfathers knew much more about the roots and ancestors of the Milidragovićs, especially Aunt Stana (an intelligent, sharp-minded woman with a good memory), and uncles Kojo and Mihajlo. They told many stories about the Milidragovićs, but none of them was written down. Unfortunately, the elderly eventually forgot significant part of these stories in the course of their lifetime. Youngsters didn’t even try to save them from oblivion, with some exceptions such as Simat and Miško.

According to the story, Predrag Milidragović, who returned to Vranjska after having spent years as bey Ljubović’s servant, had three sons. One of them was the ancestor of the Šibalićs, Kneževićs and Šanjević, the second one the ancestor of the Pilipovićs, Barbarezis and Ljubomišljis, the third one the ancestor of the Opijačs in Stolačke Dubrave.

Simo was the common ancestor of the Šibalićs, Kneževićs and Šanjevićs. His sons Ilija, Panto and Šćepan were the three brothers whose descendants live in Jasenje, Dlakoši and Oblo Brdo. He had a house in Mileči and his extended family died of the plague that ravaged the village 1813-1815. Panto, whose sons were Simo and Trifko, had a house in Jasenje. Due to a misunderstanding with aga Mehmedbašić about the aga’s part of the revenue (in kind and in money), Simo moved to Dlakoše, on the land estate owned by aga Rizvanbegović, and his descendants were the Kneževićs. Trifko, who remained on his land estate and on the aga’s property Greba, is the ancestor of the Šibalićs and of the other Milidragovićs in Jasenje. The Šanjevićs descend from Šćepan. The Pilipovićs and the Barbarezis have a common ancestor, whose sons were Pilip and Ivan.

Up until a hundred years ago, there were twenty houses of the Milidragovićs in Vranjska. For instance, Ćetko, who had six sons, is the ancestor of 50 families. Only his son Maksim, who settled in Kalinovik, is the ancestor of 15 families. Although the number of local families fifty or a hundred years ago and the number of families living there now cannot be compared. In the past, those families were huge communities with many members. Married brothers lived under the same roof with their wives and children. Later, families were mostly made of a husband, a wife and a few children.

EMIGRATION AND DEPOPULATION

The United States were one of the emigrant’s destinations after the Uprising 1875-1878 and the occupation of Bosnia and Herzegovina by the Austro-Hungarian Empire. The Herzegovinians emigrated as healthy and strong young men, single or just married. Risto Milidragović also moved to America, where he spent the rest of his life. His descendants (William, Nick, Mark, John…) live in Seattle. Upon arrival in America, they wandered from town to town, taking over tough jobs for low wages. They worked under the ground, exposed to the wind and the heat of Arizona and other areas, where they left their youth and strength. They died in mines and tunnels, married foreign women and became alienated. Some of them achieved success, became entrepreneurs, plantations owners, or even leaders in the struggle for worker’s rights. They remembered the tough life they had in their homeland, and how their basic diet consisted of cornbread dipped in hot milk. Yet they felt the desire to visit their homeland and its rocky hills again. Later, some of them returned to their homeland, aged and broken down by hard physical work.

Social issues war the main motive for leaving Herzegovina. The population growth in Herzegovina was so high, that the labor force surplus couldn’t be productively employed on the small and arid pieces of land. People had to leave the country. Better days were not in sight. After the First World War, most of the Milidragovićs went to Kosovo and Metohija, where they settled on abandoned land estates, on wastelands and in forests, where they came as the first settlers. Eventually, they were expelled by Albanians in 1941, who collaborated with the occupier.  They headed to Serbia or back in their homeland.

After that, some of them returned to Kosovo, while others had the opportunity to settle in other areas, mainly in Serbia. After World War II and the agrarian reform, the farmers from Herzegovina and other regions were sent to Vojvodina, on land estate that had been confiscated or abandoned. Five Milidragović families from Vranjska moved to Banat. Later, with the development of industry and the urban expansion, some individual emigrations took place. Within a short period of time, many Milidragovićs moved to the cities and worked there. Eventually, some of them left Herzegovina, where they had to work hard for low incomes.

They usually “paved the way” for the other family members and, collectively or individually, they ended up leaving Herzegovina.

The Milidragovićs found it hard to leave home (Herzegovina and Vranjska). The younger ones yearned for a better life and felt happy about moving to a foreign country. The older ones carried their traditions, habits, stories and proverbs in their luggage. They retained some of their traditions, but in that new environment, they had to reject most of them. They adapted to the new circumstances and environment they found themselves in. They are diligent, ingenious, some of them cunning. They are willing to take other people’s advices and to learn from their experiences and, looking up to others, they shape their own lives. They are able to cultivate acquaintances, good neighbor relations and to share life with their partners, but they always mind their own business. They are adaptable. They consider poverty as a shame, so that, when they start a new life in a foreign country, they start to appreciate wealth more than bravery, that they highly respected in Herzegovina, just as Montenegrins do.

After leaving their homeland, especially the elderly never cease to think of it, whether in a foreign country or on the territory of Ex-Yugoslavia. Many of them remain deeply attached to their homeland and to the time they spent in it. They are torn apart between forgetting their “ancient hearths” and adopting the new environment as their own. The ones who accept the new country as their permanent home fight hard for their survival. Thanks to their ingenuity and hard work, they strengthen their social and economic positions and contribute to the development of their new environment. However, many of them never managed to forget their homeland. They treated their nostalgia with rakija (brandy). It’s understandable, since their homeland is the place where they saw the sun for the first time and where their ancestors are buried. The ones who spent a long time in their homeland miss it even more. The youngsters can scarcely remember it and mention it only as their birth place. Their descendants know about their homeland only what has been told to them by the elderly, and don’t show the desire to visit it and discover their roots. In some cases, youngsters remain  more loyal to their country more than their parents, who become lazy in the new, better living conditions. Some of them reluctantly think of their homeland and the tough life, based only on survival, they used to have.

However, the emigrants still keep memory of their homeland. They sometimes forget all the things that bothered them there, and create an idealised, idyllic picture of their homeland. They visit it often during the first years. The older they get, the less they return there. Before visiting their homeland, they wish to stay longer there than they can. But upon arrival, they realise that many things are different than they imagined and expected. Based on the time spent there, they pictured their homeland with less stones, more songs and herds. Now much of it is gone and everything seems silent. Just a few of them find their hometown prettier than when they left it. Those are the ones who visit it more often, who feel close to their homeland and its landscapes, who wish to see a lot of things and walk down the path of their youth, to hear the language they are slowly forgetting. But even for them, several days are enough. They just need to revive the memory of the place they fled from, to visit some relatives and their former land estates, to watch the hills, the forests and the paths and to invite themselves in their relative’s homes.

Just a few of them, due to various circumstances, end up settling where they never expected. They put down roots there and possibly never come back, but always seek to maintain a connexion to their home country. That gives satisfaction to some, disappointment to others. Some of them become completely alienated.

Although they are surrounded by their relative’s and friend’s hospitality, many of them leave their homeland before they intended to.  Some of them regret to have come, but also regret if they don’t.

They enjoy the time spent in their home country, but also feel good in their adopted homeland. In such situations, they opt for what is more important to them.

The second wave of emigration occured at the end of the 20th century, after the wars that led to the Breakup of Yugoslavia, 1992-1995. Young people left a country in which living conditions had been decent for over fifty years. In places affect by the war, such as Mostar and Sarajevo, people massively left their homes. The former inhabitants of Sarajevo, both the young and the older ones, fled in many different directions. The majority of them went to Serbia.  In that general chaos, some have also moved to other countries. Some were killed, and many of them got into big troubles and died, because they had been left without a State and without security. Something similar happened to the Milidragovićs who lived in Kosovo. After the conflicts that broke out there in 1999, they found refuge in Serbia, just like their ancestors did after World War II. History repeated itself again.

People couldn’t even imagine that, on the threshold of the third millennium, such an exodus would occur, and that so many unfortunate souls would be evicted from their homes, that they would lose their homeland and live far away from the graves of their beloved ones. Even today, the statistics cannot determine how many of our people moved to foreign countries. Those were tragic times when everything fell apart: Yugoslavia as a State and the ties that bounded the people from different Yugoslavian countries who used to live in relative harmony in the same state, cities, families and marriages were destroyed.

Under those circumstances, people changed their nature. Herzegovina split into a Serbian, a Croatian and a Muslim part. The young people who moved to foreign countries took over jobs miles away from their field of expertise and education level, that they acquired in a State that disappeared. They survive on meager earnings and can barely cover the costs of a modest life. They have become mere workforce and servants in a foreign country. They cannot help their relatives who have grown old in their homeland. Some of them did not manage to adapt to the new environment. They are not ready to engage in a career, they are hesitant and feel lost. Some of them return to the homeland they fled from, but without the hope of finding a job or enjoying any kind of social security. However, their children adapt quickly to the new conditions of life and stand out in schools. In many ways, they cannot be discerned from young Canadians, Americans or Europeans. Our immigrant youth develops many virtues, but also some flaws. Many of them don’t speak their mother tong, or if they do, they use a lot of loanwords. They belong in foreign countries, rather than in their parents homeland, they don’t want to have anything in common with the Balkan countries, they are not interested in their own roots. Just a few of them describe their homeland with love. Some of them visit their homeland and remember the comfortable and peaceful life they had in it before the war forced them to flee.

There aren’t many Milidragovićs left in their homeland. Hardly several households remained, in which mostly elderly people live. There are just a few youngsters left in villages, where hearths are increasingly shutting down.

WHERE THEY ARE

A number of participants on the first meeting held on their family history in august 2009 personally answered that question. When it comes to the others, it is very difficult to give an accurate answer. At the meeting, apart from Vranjska and Bileća, members of the Milidragović and the Milidrag family came from Trebinje, Dubrovnik, Gacko, Ploča, Šumadija, Banat, Romanija, Mitrovica, Niš, Kragujevac, Kalinovik, Ljeskov Dub, Bijeljina… That is from all over the territory of Ex-Yugoslavia. But our diaspora has already spread accross Canada and America, which doesn’t mean that, in the process of globalization, they will not settle in Vladivostok, Alaska, Australia or in Northern countries.

THE MILIDRAGOVICS FROM ROMANIJA

This part should be written by Brane, with the help of other members of his family from Rudine.

THE MILIDRAGS FROM LJESKOV DUB AND SARAJEVO

This part will be written by Milenko and his family living in Sarajevo.

CONCLUDING REMARKS

The concluding remarks would be a brief synthesis of what is written above. This would be done by our editorial group (Brane, Milenko, Milan, Dušan and possibly some other people who might help).

FAMILY TREE (pdf)

D. Milidragović

Породична историја

Милорадовићи, Милидраговићи, Милидраги…

Одакле су и гдје су…

ПРЕТХОДНЕ НАПОМЕНЕ

Сви који потичу од заједничког претка и држе до свог поријекла и имена, нормално је да имају и познају своју породичну историју; да је његују и преносе на покољења која долазе; да знају о свом поријеклу, прецима и њиховом завичају; да знају гдје су им преци живели и гдје су им гробља; куда су се разилазили и гдје живе они који су им блиски. Јер, човјек без предака је као стабло без коријена. Што се више сазнаје о свом роду и поријеклу, више се зна и о себи.

Милидраговићи и Милидрази, који нису “репа без корјена”, не могу се похвалити да су се бринули за своју породичну историју, како би је могли оставити потомству. Ни старији не знају много о свом поријеклу и прецима, а млади чак ни о својим ђедовима. Наше потомство ће о свему знати још мање, ако се за то не побринемо.

О Милидраговићима и Милидразима нема много сачуваних података, за разлику од њихових предака Милорадовића који су напустили Херцеговину; и од када потичу, ко им је заједнички предак, гђе су првобитно живјели и када су се настанили у Врањској, на Романији и на Лјесковом дубу, Сарајевском пољу и другим мјестима; куда су одлазили, колико их има и гђе су. Зна се само да много година живе у свом завичају и да су долазила времена када су се разилазили и које-куда расипали. Но, ако нема много писаних података, има доста усмених предања, која су наши преци за живота казивали.

На основу тих предања, записа, споменика материјалне културе и других сазнања, ово је покушај да се о нама и нашим прецима нешто цјеловитије забиљежи. Иначе, о нашем завичају Иво Андрић је записао: “Херцеговина, нарочито јужна и југоисточна, има по правилу добар сој људи. То је земља са много камена а мало свега осталог, али то мало што роди хранљиво је и племенито, а водом и ваздухом даје здраве и разумне људе.”

Стари латини су говорили: “Verba volant, skripta manet”, што у преводу значи: ријечи лете, а записано остаје.

МИЛОРАДОВИЋИ

Милорадовићи, као средњовјековна властела, у столачким Дубравама и Храсну, имали су велике земљишне посједе, богат сточни фонд и своје кметове, још у вријеме босанских краљева. По доласку Турака, 1482. г. они су и даље остали у хришћанству и на својој земљи, задржавајући многа своја права, о чему су добили и одобрење од султана. Било им је дозвољено да се и даље називају војводама, да јашу коње, носе оружје и не плаћају харач. Према неким подацима султан Мехмед Фатих дао је Милисаву Милорадовићу титулу спахије, шест кућа кметова и дозволу да Милорадовићи могу градити задужбине. Заузврат, они су били дужни вршити војничку службу. Као властела саградили су своје задужбине.

Као родоначелник ове породице, помиње се Стјепан, кнез у Попову Пољу, као потписник на једном документу, упућен аустријском цару 1604. године поводом неког спора са Дубровчанима. Затим његови синови Петар, Радоје и Вукић. Петра је наслиједио Радослав, а Радослава Радоје. Они су подигли манастир Житомислић и цркве на Ошанићима, Тријебњу и Клепцима. Сви ови објекти (богомоље) послије Другог свјетског рата, Одлуком комисије за очување споменика, проглашени су националним споменицима Босне и Херцеговине.

О Милорадовићима писали су многи историчари: Никифор Дучић, Владимир Ћоровић, Саво Скарић, Богумил Храбар, Недим Филиповић, Јевто Дедијер, Марко Вего, Миленко Филиповић, Војислав Богићевић, Љубинка Којић и др.

Милорадовићи су имали велике посједе (винограде, пашњаке и шуме) у регији Столачких Дубрава (Црнићима, Дубравама, Тријебњу, Житомислићу, Драчеву, Свитави, Габели). Пошто су они били и сточари, имали су своје пашњаке (катуне, торине) и у ситничком крају, гђе су преко лијета излазили са стоком. Сматра се да су се они тако могли везивати за Врањску, што је блиско ономе што је у својој књизи “Херцеговина” (стр.79) навео Јевто Дедијер, који је проучавао и добро познавао поријекло херцеговачких породица.

Милислав је подигао манастир Житомислић “Св. Благовјештења”, у коме је и покопан. Јован Дучић, у књизи “Гроф Сава Владиславић” (издање из 1924.г. стр. 35), наводи да је “спахија Милисав лично ишао у Цариград да, од султана измоли ферман за подизање манастира на темељима старе цркве из времена Немањића. И Владимир Ћоровић, у већ поменутом дијелу, наводи да је султан Мехмед II дао породици Милорадовића “право на шест кућа у селу Житомислићу” (стр. 64.). У документима на турском језику помиње се војвода Милош, као отац три брата Милорадовића.

Подизањем манастира Житомислић послије 1566.г. и као ктитор (дародавац и заштитник) манастира, најчешће се помиње Милисав. Он се умјесто ранијег назива војвода, назива спахија. И његови наслједници носе ову титулу, што указује да су се, са доласком Турака, у Херцеговини промијениле друштвене прилике. Према Поменику овог манастира из 1618/19. г. , поред Петра и Радоја, помињу се Иван, Ђуро, Вукашин, Никола, Стојан, Дамјан, Милош и др., те 11 женских имена из породице Милорадовић. Касније, у једном документу из 1648. г. помињу се још Рајо, Стојан и Вук, али се послије тога губи могућност праћења ове породичне лозе у континуитету, с обзиром да су се неки иселили, неки промијенили презиме, а неки прешли на ислам.

Манастир Житомислић подигнут је уз село истог имена на лијевој обали Неретве, гђе се њен кањон проширио у плодну долину на мјесту гђе је била црква Св. Николе из времена Немањића. Манастир је био значајан духовни и културни центар окупљања херцеговачких Срба. Почетком II свјетског рата велики пожар, подметнут од усташа у манастиру, прогутао је библиотеку, музеј и ризницу, док је, игром случаја, манастир остао и нешто експоната. У манастиру су се чувале и “црквене двери”, најљепше дјело резбарства српске културе 17. вијека. Иначе, дугогодишње трајање манастира Житомислић, сврстава га у ред наших најзначајнијих културних споменика у којем се могло препознати много разних утицаја из наше националне историје, архитектуре, градитељства и сликарства. Манастир је обновљен 1967. године. Међутим, у грађанском рату 1992-1995. г. манастир је, од стране хрватске војске, сравњен са земљом. У том рату манастиру се догодила највећа несрећа у његовој пола миленија дугој историји. Од њега је остала само гомила камена. Са нестанком манастира нестала је и значајна збирка икона и других докумената велике културне вриједности, али је један дио збирке и других драгоцјености прије разарања склоњен и сачуван.

Након десет година од рушења (од 2002-2005. г.) манастир је поново обновљен и реконструисан на иницијативу Српске православне цркве, Завода за заштиту културно-историјског насљеђа у Бања Луци и органа власти у Сарајеву и у  њему посљедњих година борави трочлано манастирско братство. На почетку ратног вихора 1992. године, бјежећи испод граната које су разарале Житомислић, монашко сестринство овог манастира, потражило је спас прво у манастирима Добрићево код Билеће и Тврдошу код Требиња. Касање се нашло у Докмиру код Уба, гђе се налази једна од најстаријих цркава у западном дијелу Србије, саграђена још у VII. вијеку. У овој цркви школовао се и прота Матија Ненадовић и друге познате народне и црквене вође. По доласку у Докмир, вриједне монахиње из Житомислића, очистиле су од корова неколико хектара запуштених њива плодне земље и претвориле у плодно земљиште на коме узгајају воће и житарице. Уз помоћ Владе Србије и других дародаваца подигле су савремени конак, набавиле расне краве и овце, те створиле себи услове за живот, у настојању да у Докмиру створе нови Житомислић.

Од Милорадовића који су отишли у Русију, војничком вјештином и храброшћу посебно се прославио Михаило, руски генерал. Школовао се на универзитетима у Кенинсбергу, Гетингену, Стразбуру. Учествовао је у италијанском и швајцарском походу под командом Суворова. У руско-турском рату, Дунавска дивизија под његовом командом 25. децембра 1806. године заузела је Букурешт, гђе се он сусрео са Карађорђевим изасланицима. У борби против Наполеона он је 1812. г., поред Кутузова, заузимао значајне командне положаје у борбама на Бородину. И у неколико битака у руско-турском рату од 1806-1812. г. он је себи прибавио славу, што га је довело на положај генерал-губернатора Петрограда, гђе је у Декабристичком устанку 1825.г. смртно рањен. На његовом надгробном споменику пише: “Овђе почива прах (пепео) генерала и витеза свих руских ордена и свих европских држава, грофа Михаила Милорадовића”. О њему има више података у музеју “Бородинска битка” у Москви. Помиње га и Л.Н. Толстој у свом познатом роману “Рат и мир”, као “витеза без мане и страха” (стр. 183, том IV). У Русији је посебно запамћен као херој у рату против Наполеона и француске војске. Једна улица у центру Москве, носи назив “Милорадовиј переулок”. Није имао потомства па је његовом смрћу угашена грофовска кућа ове породице. Међутим, указом цара Александра II од 13. марта 1873. године дозвољено је за “овјековјечење успомене на генерала” потомку његовог стрица Петра, Георгију, ношење ове грофовске титуле. Смрћу Григорајевог сина Александра 1952. године угасило је грофовско племе Милорадовића, које им је дато у Царској Русији.

У Русији има више писаних докумената о Милорадовићима. О њима су написане многе књиге, студије, прикази. Поред осталог: Милорадовићи 200 година на бранику Русије, анегдоте из њиховог живота, Студије о корпусима и другим јединицама којима су командовали; о губернијама у којима су били губернатори, записи о појединим личностима племена Милорадовића итд. О Милорадовићима у Русији у свом путопису објављеном 1890. г. пише и Григорије, гроф и генерал-мајор. Он је 1883. г. преко Задра, Опузена и Метковића посјетио Житомислић и на ову задужбину својих предака поставио меморијалну металну плочу (45 X 40 цм), са породичним грбом и натписом на руском језику о посјети манастиру. Тим поводом је задарски Српски лист донио слиједећу информацију: “Јутрос је, послије кратког борављења у Задру, отпутовао у Херцеговину гроф Григорије Милорадовић, генерал у свијети Њ.В. Цара руског. Гроф је поријеклом Србин из Херцеговине, чији су преци иселили у Русију. Иде да види своју старину, манастир Житомислић код Мостара, који је основао у XVI. вијеку један од његових прађедова. У том манастиру чувају се писма о тој старој српској породици, а у манастирској цркви налази се још и данас слика основатеља оног манастира…”

Црква на Ошанићима подигнута је око 1500. г. и код ње је под каменом плочом сахрањен Радослав. Црква која је посвећена Св. Петру и Павлу пустошена је више пута. Но, ипак у њој су сачуване царске двери у дуборезу и неколико дрвених икона непролазне љепоте. Уз цркву су и велике камене судачке столице, са којих су Милорадовићи судили својим непослушним поданицима. Ове столице по којима је, како неки мисле, и Столац добио своје име, високе су преко 2,5 м. Не једној од њих пише да је то “сто војводе Стипана”, који је “поновио војвода Петар, син му”. Њихова имена налазе се и на некрополи Радимња, на стећку у виду високог каменог сандука. И ова средњовековна некропола, највећа и најљепша у Херцеговини, (има 133 стећка од којих је 63 украшено) са комплексом цркве на Ошанићима, припадала је Милорадовићима. То је утврђено по натписима на пет стећака. На једном, поред осталог пише “добри Радоје и војвода Петар”, што Марко Вего временски смјешта између 1480. и 1488. г. Историчари Fohn V.A. Fine и Robert I. Donia наводе да је “Радимља била породично гробље православног клана Милорадовића” (“Босна и Херцеговина – традиција коју су издали”, Сарајево, 1995. г. стр. 21).

Цркву на Тријебњу, која је посвећена Св. Николи, обновио је Радоје, који се 1521. помиње као “Војвода Доњих Влаха”. По ономе што је у њој, спада у најпознатије културно-историјске споменике старе Херцеговине. У цркви се налази ктиторски портрет и запис војводе Радоја. Ту су и имена оних који су је касније обнављали, Сима Милићевића (1707.) и Симата Гавриловића (1857.). Црква је сачувала драгоцјен животопис из XVI. вијека, фреске, те портрет Милисава “чије је лице тужно, а очи испуњене забринутошћу и молбом да задужбину сачувају и они који ће овђе касније долазити”. Фреске у овој цркви уочи II свјетског рата рестаурирао је сликар Бранко Шотра. (Шотра је био политички комесар партизанског батаљона у Врањској 1942. г., а послије ослобођења Југославије Ректор Умјетничке академије у Београду). У последњем рату 1992. г. црква је разорена.

Промијењене друштвене прилике, појачан притисак и све чешћи спорови са турском влашћу, доводе Милорадовиће до организованог отпора према Турцима. Услјед тога, од средине 17. вијека почиње њихово исељење. Једна грана се иселила у Русију која их је привлачила као земља у којој се постаје сигуран, моћан и богат. Крајем тог вијека тамо је отишао Илија са три сина, Михаилом, Гаврилом и Александром и од њих воде поријекло три гране Милорадовића у Русији. Друга грана прије него што се иселила у Русију, једно вријеме живјела је у Хабзбуршкој монархији (Јероним и Мојсије). Један од потомака Илије, Михаило, као “српски пуковник” био је истовремено и руски дипломата у Црној Гори. У вријеме руско-турског рата 1711.г. Као изасланик руског Цара Петра Великог долази на Цетиње, да би на Видовдан, заједно са владиком Данилом оснивачем династије Петровића, објавио проглас Црногорцима о устанку против Турака. У писму руског Цара позивају се Црногорци на устанак да протјерају Турке у њихову стару домовину Арабију. Међутим, послије тешких борби код Оногошта (Никшића), гђе су многи Црногорци изгинули, он се 1712. г. вратио у Русију. И његов син, а касније и унуци били су у руској војној служби.

Михаилов син генерал Андреј био је и губернатор Украјине (Мале Русије), затим гроф-генерал Михаило командант руске Дунавске војске; Генерал руске војске Петар; пуковник Александар, добровољац-командант Руске добровољачке бригаде у српско-турском рату 1876. године, Леонид губернатор; Николај државни савјетник, Василије судија и етнограф, Родион, новинар и сатиричар, Владимир, посланик Државне думе, Борис, Серафин и многи други чија се имена наводе почев од 16. па све до краја 20. вијека, како се то наводи у “Википедији” -Слободној енциклопедији (стр. 19). Имали су врло различита звања и занимања, али су већином били у војној служби, као генерали, пуковници и други високи официри руске војске. За вријеме царице Катарине II, Милорадовићи су указом Сената из 1776. г. добили племство и свој породични грб. На грбу, који је регистрован у Русији, његови чувари су Хервеговац и Црногорац, како то наводи Драгомир Ацовић у студији “Хералдика и Срби” (стр.434).

Из података који постоје произлази да се многи Милорадовићи који су напустили стари завичај, од херцеговачке властеле и османлијских спахија, постали руски грофови, генерали, губернатори. У једној витрини, у манастиру Житомислићу, на старом пожутјелом папиру био је очуван лик једног Милорадовића, који на глави има перику и сјајан оклоп на грудима, са пуно колајни и свакојаких медаља.

У Русији има више писаних докумената о Милорадовићима. О њима су написане бројне књиге, студије и прикази, поред осталог: Милорадовићи 200 година на бранику Русије, Анегдоте из живота грофова Милорадовића, О племену Милорадовића, монографске студије о корпусима и другим јединицама којима су командовали, те бројни записи о њима као губернаторима и истакнутим личностима. Од Милорадовића који су емигрирали у Аустрију, као аустријски официр, у борби против Турака у другој половини 18. вијека, истакао се “Јероним од Дубрава”.

Везе између Милорадовића који су се иселили у Русију и њихових сродника који су остали у Херцеговини прекидају се. Они који су отишли у Русију. Они који су остали у Херцеговини били су раја, кметови, обесправљени. За вријеме ратова ратовали су прво на турској, а касније на аустријској или другој окупаторској страни, увијек за туђи рачун.

Због угледа чланова породице Милорадовић, који су окренули леђа турској власти и отишли у Русију, нису могли ни задржати своје дотадашње презиме. Били су принуђени да се опредјељују за нека друга, па су их обично узимали по именима својих предака или по надимцима. По Стјепану су се прозвали Стјепановићи, по Кузману Кузмановићи, по Авраму Аврамовићи. Љољићи су могли добити презиме по неком надимку. Како се презиме племена Храбрени, Храбреновићи, Милорадовићи, Милидраговићи, Милидрази наизмјенично употребљавало, дио који је напустио Дубравску висораван, помјерио се према југо-истоку напуштајући своје домове, није било потребе да Милидраговићи мијењају своје презиме. Сачували су га, били су поносни на њега, јер је било познато. По једном предању Милидраговићи су добили презиме по Милидрагу, кога је мајка као дијете успављивала речима “спавај моје мило и драго”, по чему је добио надимак Милидраг.

МИЛИДРАГОВИЋИ ИЗ ВРАЊСКЕ

ЗАВИЧАЈ – одакле су

Милидраговићи, Милидрази и други који потичу од заједничког претка су из Врањске. Врањска се налази у источној Херцеговини, на простору Ситничке висоравни (740-900 н/м), на тромеђи општина Билећа, Столац, Љубиње. Од Билеће су удаљена 20-ак км у правцу сјеверо-запад. Ситнички крај, брдски и затурен, смјештен је између Рудина и Хумнине, које степенасто падају према Јадранском мору. (Рудине су источни дио Херцеговине, који почиње изнад Требиња и протеже се преко Билеће и Плане до Кобиље главе, ниже Гацка). Хумнином се називају најнижи крајеви Западне Херцеговине, испод 300 н/м, “предио гђе је питомо, гђе је зима без снијега и гђе се узгајају виногради”). Предио Врањске и околине одликује се бројним брдима, која се, изузев Ситнице са надморском висином од 1419 м, не би могла назвати планинама. То је кршевит медитерански крај, релативно оштрих зима, раних топлих прољећа, свјежих љета и сунчаних јесени. То је простор камених кућа и многих споменика, постојбина устаника и јунака у борбама за слободу. То је крај пробране народне ријечи и изворног књижевног језика, крај гуслара и родољуба који воле свој и поштују друге народе.

Као велика удолина, Врањска се протеже у правцу југо-запад, сјеверо-исток. Са југозападне стране, испод планине Ситнице, ивице су стрме, док се земљиште са супротне, присојне стране спушта постепено. Околина је крш и шумарци, а по вртачама има нешто земље за обрађивање.

Дуж врањачке увале иде пут, који је некада био обична коњска стаза. Сада је то цеста, која повезује Билећу и Љубиње и на томе путу многа села и засеоке. Дуж овог пута одвија се највећи дио живота. Неколико пјешачких стаза сијеку побочна брда и повезују Врањску са сусједним мјестима. Читав крај је безводан и потребе за водом подмирују се кишницом, из чатрња. На средини Врањске, има мали извор “Течала”, који не пресушује. Када настану сушна љета, стока се поји на Поникви у Дабарском пољу, сат и по хода.

Не зна се по чему је Врањска добила име, као што се не зна и за нека друга мјеста, као што су Дивин, Кубаш, Битуња и др. Врањска, мјесто необичног имена, можда су добили назив по вранама, којих овђе има читава јата. Зна се како су настала имена неких других села и засеока. Засеок Јасење, које је постојбина нашег рода, добио је назив по распрострањеном дрвећу јасена, као и Орах, село ниже Билеће, по ораху или село Граб по грабу. Нека друга насеља у Врањској, као што је Присоје, добило је назив по свом положају на присојној страни, а Обло Брдо јер се налази на брду, које има кружни облик.

Није познато када су настала насеља у Врањској. Сматра се да потичу тек из турског времена. Претпоставља се да су нека села у овом дијелу Херцеговине настала и од љетних катуна,  гђе су изгонили стоку наши преци из Столачких Дубрава.

У Врањској и њеној околини, има доста остатака споменика материјалне културе. То су надгробни споменици из минулих времена и бројне гомиле (тумуле). Гомиле, мање и веће, налазе се на узвишењима и брдима. Највеће су оне на Великој и Малој Градини и на висоравни Тренслова. Према истраживањима стручњака, гомиле су настајале тако што су на мјестима, гђе се налазе, Илири који су овђе живјели, сахрањивали мртве. На та узвишења потом су наносила камење, стварајући гомиле које у пречнику имају и по неколико метара. Испитивања су показала да су умрли на овим мјестима и спаљивани. Понегдје се уз њих може наћи оружје, обично копља, а рјеђе мачеви, ножеви и сјекире са по двије оштрице. (Владимир Ћоровић, “Босна и Херцеговина”, Београд 1925. г. стр. 17-18). Осим тога, у Врањској је 1901. г. пронађена хрпа сребрног новца, који потиче из друге половине XIV вијека, из времена владавине босанског бана Твртка Првог Котроманића. Пронађена су 203 комада металног новца (динари), од којих су 19 биле новчанице бана Твртка, а остало динари Дубровачке Републике из истог времена. И једни и други имали су исту вриједност, што говори да је овђе био развијен промет и да је овај крај био отворен и према Босни и према Дубровнику, који је за овај крај био прозор у свијет (“Босанска вила” 1/95, стр.11). Према подацима Захумско-херцеговачке епархије у Врањској је 1910. године било 206 домова и 1729 становника.

У новијој историји Врањска се помињу у вези са Херцеговачким устанком 1875-1878. г. Ту је, по замисли војводе Миће Љубибратића, требало да се одржи Велика Народна Скупштина, на којој би се одредио правац устанка народа у Босни и Херцеговини, изабрала привремена влада на челу са војвођанским прваком Светозарем Милетићем, усвојио привремени устав, те извршила мобилизација и “позвали Срби муслиманске вјере” у борбу против Турака. У једном прогласу, који је припремљен за ову скупштину, пише: “устајте аге и бегови да гонимо Османлије, устајте браћо у братстко коло и заједничку сарадњу”. (Милорад Екмечић, “Стварање Југославије 1790-1918”, том II, стр. 294). Међутим, не зна се да ли је ова скупштина одржана у Врањској или у манастиру Косијереву код Билеће.

Касније, посебно у устанку против Нијемаца и Италијана 1941. г., многи догађаји везани су за Врањску. Ту је био велики збјег од неколико хиљада српског становништва из западне Херцеговине, које је избјегло пред усташким покољима. У Врањској је било и сједиште Ситничког устаничког батаљона, органа нове власти и других ратних установа. Из тог времена потиче и пјесма:

“Заратиле двије велесиле,

мала Врањска и сва Талијанска.

Талијанска бомбардује Врањска,

хвала Богу ништа им не могу,

јача Врањска, нег’ сва Талијанска”.

У многим публикацијама, које су посвећене Херцеговини у Другом свјетском рату, Врањска се није могла заобићи.

Врањска, мада се са њених околних брда виде Јадранско море и Далмација, удаљена је од приморских утицаја. Забачена су и према комуникацијама, које около повезују Столаћ-Билећу-Требиње, те Столац-Љубиње-Требиње.

Кретање из Врањске у околна мјеста и обратно, обављало се махом пјешачким стазама. Путовало се пјешке или на коњу. Сви терети (намирнице, огрјев и др.) прегонили су се на коњима или су се носили. Без коња се није могло. Тек је послије 1960. г. Врањска повезана са Билечом и Љубињем макадамским путем, који се асфалтира, па се ова раздаљина прелази доста брзо, умјесто за 5-6 сати пјешачења колико је некада требало. Касније је Врањска добила и електричну струју.

У врањачкој ували има више села и насеља. Више насеља чини једно село. На примјер, Средње село, чине насеља или засеоци Дријенак, Присоје, Подосоје. У село Симијева спадају Ругојевина, Рупе, Крстаче и др. Међутим, сва села у врањачкој ували имају заједнички назив Врањска. Од југоистока према западу, то су: Симијова, Тодорићи, Острвица, Горње Село, Средње Село, Јасење, Длакоши, Милеча и Обло Брдо. Људи, без обзира из кога су од ових села, кажу да су “врањштани”. Села, већим дијелом, су разбацана и удаљена једна од других. Куће су груписане по насељима и породицама, али нису једна уз другу. Изграђена су одвојено, на властитом земљишту.

Куће су од камена, зидане малтером од креча и пијеска. Приземне су, али и на спрат. У приземљу је обично изба (подрум). Куће су раније покриване млаћевином (сламом од ражи) или каменим плочама, а у новије вријеме и купом (цријепом). Некада је кућа била само једна просторија, у којој се и боравило и обједовало и спавало. Прозори на кућама су били мали, као пушкарнице. Касније су куће имале и по двије просторије, полачу у којој је огњиште и једну или двије собе за спавање. Под кровом, на тавану, суши се месо и смјешта жито у кошеве или амбаре. Уз куће су и објекти за стоку, стаје за коње и говеда, јањила за козе и овце, те појате за пићу (сточну храну). То су махом сувозидине, покривене млаћевином. Бројнија домаћинства, са више браће, имала су и по двије-три куће, али су сва чељад живјела у заједници и заједнички се хранили. Некада је у овим заједницама (породичним задругама) живјело више потомака, који су потицали од истог претка. Задруга је имала свога домаћина, признатог и по годинама и по угледу. Он је управљао кућом и имањем, распоређивао послове у домаћинству, код њега су новци. Када остари, домаћинство предаје брату, сину или синовцу. Овакве задруге су се распале и од њих настале посебне породице, које већином чини брачни пар са дјецом.

Мушкарци су добри домаћини. Куће им никад нису празне, али ни пуне. Прави су динарци, висока стаса, бистра ума и ратничког духа. Мршави су, жилави и отврдлих руку. То су врлетне људине, понекад на своју руку. Младићи су кршне момчине, “делије”, разбарушени и помало дивљачни. Жене су марљиве, изузетно издржљиве, привржене породици и пословима сваке врсте. Прерано остаре и у поодмаклим годинама дјелују испаћено од тешка и напорна живота. Од јутра до вечери, не престају да раде, било мушке или женске послове. У рађању и подизању дјеце пролазе им најбоље године, јер рађају “са купусом и дијете”. Према мушкарцима односе се са уважавањем, што је обичај и ред у овим крајевима. Дјевојке су здраве, кршне и отресите.

Ношња је била сеоска, народна. Све што је некада било потребно да се обуче и обује, правило се у домаћој радиности. Мало се шта куповало, осим памучних тканина. Мушкарци су носили капут и гаће (“рајтозне”) од домаћег сукна, те кошуље и доње гаће од ботане. Све што се носило на ногама (чарапе, бјечве, тозлуци и др.) плело се и ткало од домаће вуне или кострети. Обућа су лаки опанци-опутњаци, од коже или гуме. Капа је црногорска (заврата) или качкет (мица). Жене носе котуле (сукње) и блузе од платна, а старије и ћурдије, те пасове (пафте), са украсима. Код жена је обућа као и код мушкараца, а на глави бијели јашмак (марама). Првих година и послије 1945. г. одијевање је шаролико. Било је и домаћих сељачких рукотворина, војничке одјеће и оне која је пристизала од хуманитарне помоћи. Касније су се и мушкарци и жене, посебно млади, одијевали као и варошани.

Уз ношњу иде и начин живота у кући. Кревети, столови и столице на високим ногарама били су ријеткост. Спавало се већином на поду, на сламарицама. У свакој кући у којој има дјевојака били су сандуци, у које су спремале рухо за удају. Прибор за јело, често је био дрвени. Све се израђивало у домаћој радиности, осим сача за печење хљеба, металних алатки, још понечег, што се купује.

Овдје су се дуго одржали феудални односи, уведени за вријеме турске владавине. На агинским имањима, Срби су били кметови. Агинска земља била је она коју је Султан давао агама, не у својину, него на уживање и на којој је кмет (православац) имао тзв. кметско право. Оно се састојало у праву наслјеђа и дужности да имање обрађује, те да ужива већи дио прихода, а аги је давао хак, који се уговарао (“учесимио”) на 1/3 или ¼ прихода. Доласком Аустроугарске, стање се није много промијенило, само је “стари и дотрајали самар замијењен новим”, како је то писао Петар Кочић. Ни у Краљевини Југославији, која је извршила аграрну реформу, положај сељака није се много промијенио. Ранији харач и кулук, замијењени су порезима и прирезима, под чијим су се теретом сељачка леђа и даље повијала. Било је оштрих разлика између боље стојећих и највећег броја сиромашних.

Врањштани су имали мало земље за обрађивање, махом гладне, посне и танке. Разбацана је на више мјеста у селу и у брдима. Због суша, земља сваке друге или треће године тешко да буде родном. Главна снага за обраду земље је људски рад и запрежна стока. Орало се воловском запрегом. Вршидба се обављала на гувну, са коњима који су се непрестано окретали у кругу и својим копитима истјеривали зрно из класја. Недостатак бољих средстава за обраду земље, надокнађивао се исцрпљујућим радом од јутра до мрака. Устајало се зором, а лијегало касно. Земља је, мада неродна, била скупа. Имања су из генерације у генерацију била сва мања, диобом на бројне синове.

Због климатских прилика, овдје низинске биљке мало успијевају. Успијева дуван, али се мало узгаја. Од поврћа узгаја се кромпир, купус, блитва, репа и др., а од житарица раж, јечам, зоб, јара пшеница и још понешто. Сточарство је важна грана привредног живота. Узгајају се овце, козе, свиње и крупна стока. Живјело се, углавном, од пољопривреде и сточарства. Имати довољно хљебног жита, била је главна брига сваког домаћина. Главни дио исхране су хљеб, вариво, млијечни производи, месо.

Врањска је административно припадала срезу Билећа, који је био подијељен на општине. Између два свјетска рата, припадала је општини Дивин. Једно вријеме у току Другог свјетског рата постојала је посебна Ситничка општина са сједиштем у Врањској. Послије тога овдје је формиран Мјесни народни одбор, да би 1952. г. Врањска поново припала општини Дивин. Од 1955. г. срезови су преименовани у општине, па су мале општине, каква је била општина Дивин укинуте. Од тада су Врањска у саставу општине Билећа,  која се просторно подудара са ранијим истоименим срезом.

ПОРИЈЕКЛО – од кога су

Милорадовићи су од Рабрене – Милорадовића, старе племићке херцеговачке породице. Како је један дио, онај привилеговани, напустио Херцеговину и Русију узели за своју нову домовину, они који су остали као турски поданици, нашли су се у тешком положају. Но да би сачували вјеру и традицију, неки су одлазили у манастире. Нису налазили уточиште само у манастиру Житомислићу, него и у другим православним богољама. О неким, који су били писменији, понешто је сачувано, док их је већина остала анонимна. Зна се да су као критори били: Јован манастира св. Тројице код Пљеваља, Аврам манастира у Завали, неки у манастиру Савини у Херцег Новом. Посљедњи монах од Кузмана, Спиридон Кузмановић 1788.г. побјегао је у Далмацију, у манастир Крку. Тамо се истакао својом дјелатношћу и овом манастиру завјештао своје рукописе, преводе и велику библиотеку, што је у својој монографији о Житомислићу 1846. г. описао калуђер Серафим Шолаја.

Њихов родослов није познат, као њихових предака који су се иселили у Русију. То би се могло објаснити тиме што су они, остајући под турском влашћу, дошли у положај обесправљених. Били су кметови везани за земљу, за разлику од њихових сродника, који су у Русији постали грофови, високи официри познате личности. Осим тога, код оних који су остали у Херцеговини није се развијала писменост, па није било услова да иза себе оставе нека писана свједочанства. Пошто су били обична раја, без друштвеног утицаја и значаја, ни други о њима нису скоро ништа записивали. Једноставно су се утопили у мору осталог плебејског народа. Иначе, не биљеже се имена оних који су без титула и звучних имена. Такви историју не занимају, о њима се мало или никако не зна.

Дакле, о Милидраговићима, као и осталим потомцима Милорадовића који су остали у Херцеговини, само је понешто сачувано. У монографији “Попово Поље”, чији су аутори Миленко Филиповић и Љубо Мићевић (објављено 1959.г.), наводи се да су Ђодани и Росић из Дврснице и Додановића, у Поповом Пољу (11 кућа), старином од Милидраговића из предјела Љубомира. Ђодани су, наводно, живјели прво код Ивањице изнад Дубровника, затим у Дврсници и 1890. г. доселили у Додановиће. Када је куга харала у Дврсници (1856. г. “помрло је 80 момака и дјевојака”), сви су избјегли, али су се неки и вратили. Тако је избјегао и Никола Росић и настанио се код Стоца. Поред тога, наводе се и Милидраговићи у Љескову Долу, “да су старосједиоци и да славе Ђурђевдан (стр. 76 и 176). Милидраговиће затим помиње Јевто Дедијер у својој антропогеографској студији “Херцеговина!”. Он осим Милидраговића у Врањској (стр. 186 и 187), помиње и једну кућу Милидраговића у Почитељу. Дедијер наводи да је један од њих “дошао из Врањске на презиму, па остао и на слави Ђурђевдан” (стр. 252).

Милидраговића, осим у Врањској и оних у дијаспори, има и на Романији, у селу Рудинама. Славе Ђурђевдан и вјероватно је да са Милидраговићима из Врањске чине исто братство, односно потомци су истог претка.

Милидрага има на неколико мјеста у Босни и Херцеговини. У Пољу, између Калиновика и Коњица, некада је насељен Перо Милидраг, који је имао два сина, Пера и Јова. Њихови потомци живе у Калиновику и Фочи. Славе Ђурђевдан и потичу из Врањске, али се не зна када су се доселили. Вјероватно када и Милидраговићи у село Рудине на Романији. Милидрази живе и на Љесковом Дубу, између Гацка и Невесиња. Милидрага је било доста на Илиџи и њеној околини. Рачуна се да су се овдје доселили из Херцеговине прије 200 година. Њихови су били простори гдје су Бања, Парк и Лужани, садашњи центар сарајевске општине Илиџа. Славе Никољдан и најближи су Милидразима са Љескова Дуба. (Иначе, сматра се да породице припадају истом братству, ако им је крсна слава иста). Милидрага, који су овдје живјели и оних који су се доселили од Калиновика, је био велики број у Сарајеву и Сарајевском Пољу. Према телефонском именику за 1989/90.г. подручју Сарајева било их је 62, који су имали телефоне, што значи да их је било и више. Од завршетка грађанског рата у Босни и Херцеговини, Милидраговића и Милидрага у Сарајеву скоро и нема. Овај град је од 1992. г. напустило око 150.000 Срба, а међу њима и велики број наших сродника, који су се разишли широм свијета.

Милидраговићи из Врањске, поред заједничког, имају и додатна презимена, односно надимке. Они из Јасења већином су Шибалићи, они у Длакошима Кнежевићи, а у Облом Брду Шањевићи и Пилиповићи. Њихова споредна презимена имају различите основе и поводе. Шибалићи су свој надимак добили по својим прецима, Трифку и Ћетку, који су били кнезови. Ћетко је, као Врањачки старјешина, наводно, шибао оне који су били непослушни, па је по томе назван Шибалија, а његови потомци су добили надимак Шибалићи. Има и анегдота о Шибалији: “Сва се Врањска боји Шибалије, Шибалија самог Алапица” (Алапић је био надимак за једног Самарџића, који је живио у Јасењу. Не зна се зашто се Шибалија бојао тога сиромаха, који је био без моћи и угледа). Кнежевићи у Длакошима добили су свој надимак по прецима, Симу и Панту, који су такође били кнезови. Пилиповићи у Облом Брду, додатно презиме добили су по Пилипу (Филипу). У овом случају, очевом крштеном имену додат је наставак ић, тако да је потомак Пилипов добио надимак Пилиповић. И Шањевићи су добили надимак по свом претку, који је наводно храмао на једну ногу и кога су називали “Шањо”.

Надимци у Херцеговини настајали су из различитих животних ситуација. Некада из добрих намјера, из пријатељских односа, те уважавања појединих личности. Надимци су понекада настајали из заједљивости, изругивања и лоших односа. Некада су надимци привлачни, а понекада је одбојни и вулгарни, зависно из којих су побуда настали. Понекада је тешко разликовати шта је надимак, а шта је презиме. Такав је случај и са Милидраговићима који имају надимак Шибалићи. У Херцеговини понекада их знају по надимку колико и по презимену.

Иначе, презимена, ако воде поријекло од истог претка, су различита. Има их у Херцеговини поетичних и за ухо пријатних (Љубибратићи, Милидраговићи, Љепојевићи). На другој страни има презимена која су опора (Хрњези, Барбарези, Попаре), али и оних која су проста (Гузине, Пичете, Дерикучке). Понекада су презимена настајала и од надимака. Уосталом, такав је и живот, на чијем су тлу и извору настајала лична имена и презимена.

Милидраговићи имају дужу породичну традицију. Тако на њих гледају и други. Од када се зна међу њима је увијек било угледних људи, кнезова, војсковођа у народним бунама и устанцима; учесника на значајним скуповима, на којима се одлучивало о државним и друштвеним пословима; писаца и оних који су стизали до “високих школа”; достојанствених старина, који су уживали опште поштовање и као такви мирили завађене и пресуђивали ко је од њих у праву, а ко није; марљивих тежака и добрих мајстора, чије су грубе руке зналачки изграђивале много шта од камена, дрвета и гвожђа; жена које су посебно својим плетивима и комбинацијама боја показивале велику даровитост. У кућама Милидраговића читале су се књиге, уз гусле пјевале јуначке народне пјесме и нјеговала жива историјска традиција. Више су их привлачиле гусле, јуначка казивања и доживљаји, него оно што се догађало на градским пијацама. Више су цијенили поштене него богате, али и завидили онима који нису живјели од мукотрпног сељачког рада. Мушкој дјеци давали су имена Милош, Марко, Душан, Лазар…, све у славу српских јунака и владара. По природи нису лаке памети и брза језика. Здравог су расуђивања и отворене природе. За многе важи она народна, херцеговачка: “Крв јуначка, душа дјевојачка”. Међу собом гаје јак осјећај родбинске повезаности. Поносни су на своје поријекло и свијест о томе испуњава их задовољством. То не значи да међу њима није било распикућа, кавгаџија, пијаница и оних код којих се мијешају неискреност и лукавост.

Милидраговићи имају развијено интересовање за друштвена збивања и политички живот. То им је у традицији. У томе воле да се ангажују и истичу. Симо и Панто из Длакоша били су познати кнезови и људи од угледа. Од оних у Јасењу Трифко је био сеоски кнез. И његов син Ћетко, такође, је био кнез и четовођа у херцеговачком устанку, о чему постоји више писаних извора. (“Херцеговина 1875-1878” (стр. 19), “Невесињска пушка 1875-78” (стр. 174), “Босна и Херцеговина у руским изворима 1856-1878”, гдје се према извјештају П.А Монтеверде, руског пуковника и дописника листа “Руски мир”, каже да су “код тврђаве Пресјека, Турке сачекали одреди под командом Сочице, Вукаловића, Зимонића, Милићевића, Мићуновића, Шибалије, Церовића и попа Пера Радовића”, (стр. 510). Овај устанак подигнут је да би се срушила османска власт и Херцеговина ујединила са Црном Гором, али је то онемогућено Берлинским конгресом и окупацијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске.

У црногорско-херцеговачком устанку и борбама, на Вучијем Долу гдје је убијено и рањено преко 4.000 Турака, погинуо је Никола Милидраговић. Михајло је био учесник револуционарног покрета “Млада Босна”, која је 1914. г. организовала атентат на Аустро-угарског престолонаслједника. Милан, Ћетков унук, био је такође кнез, затим предсједник општине у првој Југославији и човјек од угледа. Био је и организатор народног устанка 1941. г. И он је, попут свога дједа, учествовао у више значајних битака које су се водиле против окупатора од 1941-1945. г. У једној борби, марта 1942. године на путу Столац-Љубиње, Ситнички партизански батаљон, чији је он био командант, напао је елитну моторизовану нјемачку колону и том приликом убијена су, рањена или заробљена 92 нјемачка војника и официра. Поводом тога догађаја настала је и пјесма која се пјевала у устаничкој Херцеговини:

“Друже Петре, нека ти је дика

Са твојијех хиљаду војника,

Историја нека кити вијенце

Ситница је побједила Нјемце,

На маломе мјесту Бадрљаче

Сад Нјемачка у Берлину плаче…”

Петар је био командант војне области за Херцеговину, када је она коначно ослобођена 1945. г. , а др. Војислав Кецмановић – Ђедо, предсједник ЗАВНОБИХ-а, у својим “Забиљешкама из ратних дана” (стр. 34-35) помиње га као вијећника I засједања ЗАВНОБИХ-а и II засједања АВНОЈ-а. У књизи “Пет година народне државе” која је објављена у Београду 1948. г. налази се и његова посебна фотографија, као делегата АВНОЈ-а из Билеће.

Милидраговићи који су учествовали у народно-ослободилачкој борби од 1941-1945. г. и постали су и официри, са чиновима од поручника до пуковника, укупно њих 18 из Врањске, Забуквице и са Косова. Они који су преживјели, из рата су изашли са ранама и бројним одликовањима.

Због политичких опредељења неки су 1948/49. године и осуђени: Петар на 16 година робије, од чега је половину издржао на Голом отоку и другим злогласним затворима, а браћа Милан и Владо на краће казне. Милан је и подлегао на Голом отоку, острву велике југословенске срамоте XX вијека. То је било мрачно разбоље наше историје, вријеме када су људи олако добивали жиг “издајника” и страдали због изговорене ријечи или тренутно колебљивог става. Али и због фанатизованог опредељења за Русију у коју су вјеровали.

Од више села и насеља у Врањској, у три живе Милидраговићи. То су Јасење, Длакоши и Обло Брдо. Јасење лежи на нижој, а Длакоше и Обло Брдо на нешто вишој надморској висини. Овдје не живе само Милидраговићи, него и други. У Јасењу су до 1941.г. живјели Милидраговићи (9 кућа), Продани (2 куће), те Самарџићи и Вујовићи (по једна кућа). У Длакошима, осим Милидраговића (5 кућа), од којих је једна била велика породична задруга, живјели су још Вујовићи, зв. Васиљевићи и Гавриловићи и Грбушићи. У Облом Брду, поред Милидраговића (6 кућа), живјели су још Медани и Пиљевићи.

Милидраговићи из Длакоша и Облог Брда, потичу из Јасења. Јефто Дедијер, у својој књизи (стр. 186) наводи да “и они у Јасењу, и они у Длакошима, и они у Облом Брду, потичу од три брата”. То значи да је један брат остао у Јасењу, а да су се друга двојица настанила у Длакошима и на Облом Брду. Сматра се да су старосједиоци, јер су имали и своје и агинске земље. (“Старосједиоцима су се сматрале оне породице које су живјеле у Херцеговини прије доласка Турака, а до своје земље долазили су куповином или им је давана од турске власти за посебне заслуге).

Милидраговићи славе Ђурђевдан, који је и циганска слава, али и слава краљевских породица. То је празник који је српска православна црква установила у част светитеља Георгија, празник оживјеле природе, а некада и дан почетка хајдуковања – “Ђурђев данак, хајдучки састанак”. Ђурђевдан је послије Божића и Ускрса, великих празника свих хришћана, највећи породични празник и слава, на којој се окупљају родбина и пријатељи. Милидраговићи прислужују Ђурђић. Према вјерским обичајима су доста равнодушни и умјерено религиозни.

У Јасењу, одакле потичу Милидраговићи, има старих споменика културе, стећака и гомила. Између Јасења, Длакоша и Облог Брда је не много пространо Поље. На његовом јужном крају је Ђурђева црква, али се не зна када је саграђена. Вјероватно су је подигли Милидраговићи, јер је саграђена на мјесту гдје су се они настанили и носи име њихове крсне славе. Около цркве је велико гробље, у које се, осим Милидраговића, укопавају и други. У Јасењу је била мала кафана, која је привлачила људе, понајвише због њеног власника стрица Михајла Милидраговића, драгог човјека и занимљивог приповједача, који је сматрао да је “весеље једино што је достојно у животу људи”. Био је човјек који се више истицао по поштењу и доброти, него по свом иметку.

ПОРОДИЧНО СТАБЛО

Пошто су се Милорадовићи, као племе, замјерили турској власти, она је све који су остали у Херцеговини, прогонила, излагала понижавањима и неправдама. Један од њих, младић који се описмењавао у манастиру Житомислићу, сазнавши да су његови ближњи у Црнићима и Храсну страдали од Турака, напустио је манастир и избјегао у Врањска, гдје су Милорадовићи, који су били и сточари, имали пашњаке. Ту је у Пријечи, код Ђурђеве цркве, подигао кућу и засновао породицу. Када му се касније оженио један од синова, ага који је дошао да убире хак (трећину прихода који су му припадали са земље), затражио је “да са младом спава прву ноћ”. Младожења, иначе огорчен на турску власт, посебно на агу и његове захтјеве, убио је Турчина, чији се гроб и сада налази код Зборне гомиле у Јасењу. Послије овог догађаја, читава породица морала је напустити Врањску. На путу према Босни, у оџацима код Невесиња, бег Љубовић је од избјегле породице задржао једног младића да му буде слуга, а осталим је дозволио пролаз. Од оних који су прешли Невесињско поље једни су настанили између Гацка и Невесиња, други у околини Коњица, од којих су једни узели презиме Живаци, а други Бећановићи.

Они који се задржавају између Невесиња и Гацка или одлазе даље у околину Сарајева, задржавају своје презиме или га само скраћују и презивају се Милидрази. Своје презиме, тако су скратили и они који су много касније напуштали Врањску. Тако је Ћетков син Максим, који се иселио код Калиновика у другој половини XIX вијека, једини задржао презиме Милидраговић (тако пише и на његовом надгробном споменику), док се сви његови потомци презивају Милидрази. Од оних који су се иселили у Босну неки и даље славе Ђурђевдан, а неки узимају другу крсну славу. Међутим, сви они и даље слиједе стару породичну традицију, а дјеци дају имена својих предака из Врањске (Трифко, Панто, Симо, Никола…).

Младић кога је као слугу задржао бег Љубовић у Оџацима, показао се, према предању, поуздан и одан своме господару. Послије извјесног времена бег је уважио његову молбу да се врати на имање у Врањску, гарантујући му слободу и заштиту од турске власти. Повратком у Врањску, подигао је кућу изнад Поља у Јасењу, гдје се и сада налазе њене зидине. Имао је три сина, од којих се један спремао за монаха. У то вријеме (око 1750. г.) у Врањској су живјели још Кашиковићи и Пиљевићи. Један од Кашиковића, пошто је прешао на ислам, вршио је притисак на Милидраговиће и њихове посједе, у намјери да их исели из Врањске. Да би помогао браћи и заштитио их, брат који се спремао у манастир, одлази на имање својих предака између Стоца и Мостара, мијења вјеру и тако заштићује своје у Врањској. Са породицом, коју је засновао, настањује се на имање у Црнићима, гдје и сада постоји земљиште које се у грунтовници води као “Милидраговина”. Од њега потичу и Опијачи, породица у столашким Дубравама. (Милидраговић, који је прешао на ислам, наводно се опијао и по њему су његови потомци добили презиме Опијачи). Поред споразума међу браћом да један промијени вјеру и тако заштити остале, они су се договорили и о томе да исламизирана породица помаже манастир Житомислић и Цркве на Ошанићима и Тријебњу, као задужбине својих предака. Према томе споразуму, уколико неко од чланова породице Опијач остане самохран или дјеца без родитеља, манастир је дужан да води бригу о њима. Опијачи су се тога придржавали и сваке године, у јесен, носили су у манастир восак, уље, масло, вуну, сијено и др. и то је трајало све до Другог свјетског рата.

О разлозима преласка православаца на ислам, па и Милидраговића, постоји мишљење да се то чинило из нужде, односно да се мијењала вјера како би се сачувало имање и заштитили остали чланови породице. Други опет сматрају да су се преласком на ислам стицале одређене повластице у школовању и добивању положаја у војсци и управи. Најзад, има мишљења и да је то могао бити договор међу браћом, тако да је један прелазио на ислам, како би помогао осталим, те да је то било вријеме када их је више интересовала нека корист или избјегавање штете, него вјера. Иначе на ислам су прелазили најгори “ради веће користи или мање штете”, како је то записао Меша Селимовић. И једни и други остајали су и даље род, знали су да су сабраћа по крви, али и противници по вјери. Тако је то било све док то рођаштво нису почели занемаривати и заборављати. Милидраговићи и Опијачи из старије генерације знали су да су исте лозе и крви.

О породичном стаблу Милидраговића, осим из новијег времена, нема много писаних трагова. Постоје углавном предања. О поријеклу, прецима и стаблу Милидраговића, знали су много више наши стари, посебно стрина Стана (ријетка женска глава, оштре мисли и доброг памћења), затим стричеви Којо и Михајло. Они су о томе доста казивали, али то није записивано. Оно што је понеко и памтио, прије него што је “одлазио на онај свијет”, временом је заборављао или мањкаво препричавао. Млади се нису трудили да то сачувају од заборава, изузимајући неке, као што су Симат и Мишко.

Према предању, Предраг Милидраговић који се од бега Љубовића вратио у Врањску, имао је три сина. Од једног потичу Шибалићи, Кнежевићи и Шањевићи, од другог Пилиповићи и Барбарези у Љубомишљима, а од трећег Опијачи у столачким Дубравама.

Заједнички предак Шибалића, Кнежевића и Шањевића био је Симо. Његови синови Илија, Панто и Шћепан су три брата од којих су Милидраговићи и у Јасењу, и у Длакошима, и у Облом Брду. Илија је имао кућу у Милечима и његова бројна породица је поумирала од куге, која је одвје харала од 1813. до 1815. г. Панто чији су синови Симо и Трифко, имао је кућу код Великог врта у Јасењу. Због неспоразума са агом Мехмедбашићем, око агиног дијела у стоци и новцу, Симо се преселио у Длакоше, на земљу аге Ризванбеговића и од њега потичу Кнежевићи. Трифко, који остаје на свом имању и агинском посједу Греба, предак је Шибалића и осталих Милидраговића у Јасењу. Од Шћепана су Шањевићи. Пилиповићи и Барбарези имају заједничког претка, чији су синови Пилип и Иван.

До прије 100 година у Врањској је било око 20 кућа Милидраговића. Од тада се њихов број значајно повећао. На примјер, од тога времена, од Ћетка који је имао шест синова има око 50, а само од његовог сина Максима, који се настанио код Калиновика, више од 15 породица. Истина, број кућа од прије 50 или 100 година и број породица данас, не може се упоређивати. Раније су то биле велике породичне задруге са више чланова, у којима су живјела ожењена браћа са дјецом, а касније породице чине, углавном, муж, жена и невелик број дјеце.

ИСЕЉАВАЊЕ И РАСЕЉАВАЊЕ

Један од праваца исељавања била је и Америка, у коју се одлазило послије устанка из 1875-1878. г. и окупације Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске. Херцеговци здрави и јаки одлазили су као момци или тек ожењени. У Америку је иселио и Ристо Милидраговић, гдје је остао до краја живота. Његови потомци (Вилијам, Ник, Марк, Џон…) живе у Сијетлу. По доласку у Америку лутали су од мјеста до мјеста, пристајали на тешке послове и ниску надницу. Радили испод земље, на жези и вјетру Аризоне и других мјеста, гдје су остављали младост и снагу. Гинули су у рудницима и тунелима, женили се странкињама и отуђивали се од завичаја. Било је и оних који су се снашли, постали предузетници, посједници плантажа, али и оних који су предводили раднике у борби за радничка права. Сјећали су се завичаја и у њему тешког живота, када се у исхрани најчешће “дробила проја у вруће млијеко”. Но ипак спопадала их је жеља да виде стари завичај и његова каменита брда. Касније су се неки враћали у завичај, већ остарили и оронули од тешког физичког рада.

До напуштања Херцеговине долазило је највише из социјалних разлога. У њој је прираштај становништва био тако велики да се тај вишак радне снаге није могао продуктивно запослити на малим и неплодним комадима земље, него је морао негдје да одлази. Изгледи за неке боље дане нису били на видику.

Милидраговићи су послије Првог светског рата претежно одлазили на Косово и Метохију. Тамо су се настањивали на напуштеним имањима, те на утринама и шумовитим предјелима, које су крчили. Међутим, када су се почели учвршћивати на својим посједима, они су 1941. г. протјерани од Албанаца, који су сарађивали са окупатором, највећим дијелом у Србију или у стари завичај. Послије су се неки враћали на Космет, а неки су нашли могућност да живе у другим крајевима, претежно у Србији.

Послије Другог свјетског рата када је извршена аграрна реформа, на одузета земљишта или на она која су напуштена, пољопривредници из Херцеговине и других крајева плански су насељавани у Војводину. Пет породица Милидраговића из Врањске иселило се у Банат. Послије, са развојем индустрије и градских насеља, доста је било и појединачних исељавања. За кратко вријеме покренули су се многи, па су се Милидраговићи насељавали и запошљавали и у градовима и другим мјестима, али су раније одлазили даље, напуштајући Херцеговину у којој се напорно радило, а тешко живјело. Обично су једни другим “утирали пут” и са породицама или појединачно, напуштали завичај.

Милидраговићи а и остали, напуштајући Херцеговину и Врањску и одлазећи које-куда, тешко се одвајали од завичаја. Млађи су се томе радовали, жељени бољег живота, и у жељи негдје да иду, да виде свијета. У пртљагу из родног краја старији су носили многе своје навике, приче и пословице. Понешто од тога касније су задржали, али много шта живот у новој средини одбацује. Када оду, прилагођавају се приликама и срединама у којима се нађу. Марљиви су и досјетљиви, неки и лукави. Способни су да приме туђе савјете и искуства и да, угледајући се на друге, себи живот удешавају. Имају смисао за познанства, комшилук и заједнички живот, ал увијек гледају своја посла. Прилагодљиви су. Стид их је сиромаштва, па када започну живот изван завичаја, почну више да цијене богатство, него јунаштво и главарство, које их је, попут Црногораца, заокупљало у херцеговачком крају.

Остављајући родни крај, посебно они старији не престају да мисле на њега, било да су у страном свијету или на просторима бивше заједничке државе. Многима срце остаје привезано за завичај и вријеме које су у њему провели. Дуго се ломе око тога да ли ће заборавити своја “вјековна огњишта”, или ће она у другим крајевима прихватити као стална. Они који нова огњишта прихвате као стална, жилаво се боре за свој опстанак. Захваљујући сналажљивости и марљивости, учвршћују свој друштвени и економски положај, а доприносе и развоју своје нове околине. Међутим, они други нису тако лако, а неки ни до смрти, заборавили стара огњишта. Своју носталгију су и ракијом лијечили. То је и природно, јер су тамо сунце први пут угледали, а у завичају су им и гробови предака. На завичај више мисле они који у њему имају дужи тежачки стаж, него млађи који су га мало запамтили или га само уписују као мјесто рођења. Њихови потомци о старом крају знају само из прича старијих и не показују велику жељу да га обиђу и виде одакле потичу. Истина, има случајева да млађи остану више привржени старом крају, више него старији, који у бољим условима живљења “тјелесно отежају”, опуштају се прије времена и тешко покрећу. Понеки се и не радо сјећају завичаја и у њему оскудна живота, у којем се више животарило, него што се живот живио.

Но ипак, они који су напустили стари крај, враћају му се у мислима и чувају га у живом сјећању. Понекад и заборављају оно што им у старом крају није било по вољи, много шта уљепшавају и тако замишљају његову идиличну слику. Они га посјећују у прво вријеме чешће, а под старост с времена на вријеме, тек толико “да их жеља мине”. Прије него што дођу, пожеле да се у старом крају дуже задрже. Међутим, када га угледају, много шта им је другачије, него што су замишљали и очекивали. Упамтили су завичај, са мање камена, више пјесме и бројних стада, а сада много тога нема и све глухо дјелује. Мало је оних којима је родни крај љепши, него када су га оставили или замишљали. Љепши је за оне који га чешће посјећују, који другују са завичајем и њеним пејсажима и које вуче жеља да у њему много шта виде, да прођу стазама своје младости, да чују говор који заборављају. Но, и када дођу довољно им је свега неколико дана, тек толико да се присјете онога од чега су некада побјегли, да обиђу родбину, и разгледају своја некадашња имања, да препознају брда, долине, шумарке, путељке, да оживе успомене, да се код преостале родбине угосте.

Иначе, мало је људи који стицајем разних околности стигну тамо гдје никада нису очекивали. Тамо пусте коријене па можда и трајно остану, али увијек настоје да одрже неку везу са родним крајем. Некоме то пружа задовољство, некоме донесе разочарење а неко се потпуно дистанцира.

Мада окружени гостопримством родбине и пријатеља, многи се враћају прије него што су намјеравали. Понеки се покају што су дошли, али ако не дођу зажале. Истина, у завичају им је лијепо, а тамо гдје су се иселили добро, па се ломе између лјепоте и доброте. Одлучују се за оно што им је прече.

Други вал исељавања дошао је на крају 20. вијека, послије распада Југославије и рата 1992-1995. године. Млади су напуштали земљу у којој се пола вијека пристојно живјело. Из мјеста која су захваћена ратом, као што су Мостар и Сарајево, масовно су остављали своје домове. Они који су живјели у Сарајеву и млади и стари разбјежали су се које-куда. Највећи број их је отишао у Србију. У тој општој пометњи неки су се иселили у друге земље. Неки су и погинули, а многи у великим невољама и поумирали јер су остали без државе и сигурности. Слично су прошли и Милидраговићи који су живјели на Космету. Послије сукоба који су тамо избили 1999. године, нашли су уточиште у Србији, као и њихови преци, послије Другог свјетског рата. Хисторија се и овдје поновила.

Није се могло ни слутити да ће се на прагу трећег миленијума догодити такав егзодус и чути крик бројних несрећника отјераних са својих огњишта, да ће остати без завичаја, далеко од гробова својих најмилијих. Статистика данас не може утврдити колико се нашег народа нашло у страном свијету. То су трагична времена у којима се све распало: и Југославија као држава, и везе међу њеним народима који су живјели заједно и релативно сложно, и градови, и породице, и бракови. И људи који су у тим догађајима промијенили своју природу. И родна Херцеговина подијелила се на српску, хрватску и муслиманску.

Млади који су отишли у туђи свијет прихватају се разних послова који су далеко од њихове стручности и степена образовања које су стицали у држави која је нестала. Живе од скромне зараде или помоћи од које могу подмирити трошкове скромног живота. Тамо су постали обична радна снага и слуге у туђим земљама. Не могу помоћи старима, који су остарили у завичају. Неки нису могли да се снађу и прилагоде. Нису спремни ни да се прихвате неког посла, оклијевају, осјећају се изгубљено. Неки се и враћају у стари завичај који су напустили, а ако без наде да се у њему запосле и обезбиједе неку социјалну сигурност. Међутим, њихова дјеца брзо се прилагођавају на нове услове живота, истичу се у школама. У много чему не могу се распознати од младих Канађана, Американаца или Европљана. Наша исељеничка младеж прима доста врлина, али и мана. Многи већ не говоре матерњи језик, а и када га говоре у њему је доста туђица. За њих је то домовина, а за завичај својих родитеља, не знају и неће да имају ништа заједничко са некаквим Балканом и својим поријеклом. Мало је оних који лијепо говоре о свом завичају. Неки ипак, дођу и присјете се мирног и угодног живота, из кога их рат отерао у туђи свијет.

Милидраговића у старом завичају је све мање. Једва да их је остало неколико домаћинстава, махом старачких. Младих у селима, која су празна, је мало, а огњишта се све више гасе.

ГДЈЕ СУ

У одговору на питање гдје су данас, један број учесника на првом скупу који је одржан о њиховој породичној историји у аугуста 2009. године одговори су дали сами. За остале, мање-више се зна или није тешко утврдити гдје су. На скупу су, осим из Врањске и Билеће, Милидраговићи и Милидрази из Требиња, Дубровника, Гацка, Плоча, из Шумадије, Баната, Романије, Митровице, Ниша, Крагујевца, Калиновика, Љесковог дуба, Бијељине…То је, углавном, простор бивше заједничке државе, али се наша дијаспора већ проширила на Канаду и Америку, што не значи да у процесу опште глобализације, ако нас буде неће се насељавати од Владивостока до Аљаске и од Аустралије до нордијских земаља.

МИЛИДРАГОВИЋИ СА РОМАНИЈЕ

Овај дио требало би да уради Бране, уз помоћ осталих његових Милидраговића из Рудина.

МИЛИДРАЗИ СА ЉЕСКОВА ДУБА И ИЗ САРАЈЕВА

Ово је за Миленка у сарадњи са својима и са Милидразима из Сарајева.

ЗАВРШНЕ НАПОМЕНЕ

Завршне напомене биле би краћа синтеза онога што је напријед написано. То би урадила редакцијска група (Бране, Миленко, Милан, Душко и још неко ко може помоћи).

ПОРОДИЧНО СТАБЛО (pdf)

Д. Милидраговић