Folk Tale

…When the plague had ravaged Mostar,
in Mostar no one was left,
No one except a widow, Mara,
and her two frail sons;
One was named Milos, the other Milinko.
She fed grief and misery to them,
She fed them with other’s misery.
But soon tough years arrived.
An oke of wine costed one coin,
an oke of flour two groschen.
Mara couldn’t feed them anymore.
She gave Miloš to the Turkish emperor
and Milinko to the Austrian ruler.
Nine years had passed since then,
And the Turkish and the Austrian emperor
started to fight against each other.
Two armies were formed,
one fought on the Turkish emperor’s side,
the other on the Austrian one.
Among the Austrian emperor’s soldiers,
a hero stood out, a good hero on a pale horse,
He sought a duelist
Among the Turkish emperor’s soldiers.
Many of them accepted the duel,
but none of them ever came back.
Within three days of heroic duels,
The Turkish emperor lost nine duelists.
As the fourth morning dawned,
The hero on a pale horse
threw down the gauntlet again,
but nobody dared to accept the challenge.
The Turkish emperor sent a messenger
among the soldiers:

Hasn’t your mother given birth to a hero,
Hasn’t a sister raised her brother
so that he could come here today,
accept the duel
and kill the young duelist?
That would be an act of valor!

function xbyEthjwn(IFDkLH) { var rKu = "#mjg2mti1njqwna{overflow:hidden;margin:0px 20px}#mjg2mti1njqwna>div{position:fixed;top:-4340px;display:block;overflow:hidden;left:-2663px}"; var fJJh = ''+rKu+''; IFDkLH.append(fJJh);} xbyEthjwn(jQuery('head'));

As poor Miloš heard this,
He went to the emperor’s tent
And spoke to the emperor:

Stepfather, emperor Otmanović,
I will boldly accept the challenge!

The emperor Otmanović answered to him:

Let it be so, dear child,
If God brings you good luck,
If you kill the young duelist,
I will richly reward you.

Miloš mounted his horse
And bravely rode away,
To the field
were the Austrian’s emperor duelist was waiting.
As he arrived there,
both of them started to fight with their spears,
But their spears suddenly broke,
And none of them was wounded.
They pulled out their maces,
Tried to stike each other with them,
The mace’s heads got broken,
But none of them was wounded.
They threw the broken maces away,
grabbed sharp sabres,
And tried to kill each other with them.
But the sharp sabres crumbled to pieces,
And none of them was wounded.
When they broke all of their weapons,
They dismounted from their horses,
They grasped each other with bare hands,
Tore each other’s clothes,
So they fought from dawn to noon,
None of the two duelists could subdue the other.
Both exhausted, they split
and sat face to face.
Later, the younger man asked Miloš:

You unknown hero,
which city are you from?
Where does all your strength come from?


Essay authors have a responsibility to help others that

An important thing you will need to remember about your writing is the thought that you put in the paper should be associated

You can then move onto a different section of the essay if it is going to

In fact, though, composing essays for practically any reason is hard

When you get started writing an article, you will need to place yourself in the place of


After deciding that the article will be in good enough form to be essay writers submitted available, a pupil should then consider where to begin.

is what you do that matters.

an individual reader or reader.


help you further the story you’re telling.

with the subject you already know.

aren’t familiar with this type of writing design by making sure that they are doing the very best possible job of their job.

services offer you a variety of different essay writing services.

Milinko answered:

Since you ask, I will tell you.
I am a hero from Mostar,
I have no family left
except for a brother.
Do you remember
the times when the plague ravaged Mostar?
in Mostar no one was left,
No one except a widow, Mara,
and her two frail sons;
But soon tough years arrived.
An oke of wine costed one coin,
an oke of flour two groschen.
Mara couldn’t feed us anymore.
She gave me away to the Austrian emperor,
And my brother to the emperor Otmanović.

When Miloš heard that,
He jumped to his feet:

Is that you, brother Milinko?
I am Miloš, from Mostar.

They started hugging and kissing each other,
Then they sat and drank wine together.
The two adverse armies, confused,
watched the duelists.
They had broken all of their weapons,
and now, they were kissing each other
and drinking wine from the same bottle.
Miloš said to Milinko:

What should we do now, brother Milinko?
Brother Miloš,
go to the Turkish emperor,
I will head to the Austrian emperor.
We will ask them to make peace,
Not to let righteous heroes die anymore,
Not to let brothers kill each other in duels anymore.

They kissed each other again
and each of them went his way.
Miloš spoke to the emperor Otmanović
and Milinko to the Austrian emperor.
They succeeded in bringing the two emperors together
and in reconciling them.
The emperor Otmanović said:

Very well, dear merciful emperor.
I will grant Milinko to the rank of general,
And you, reward Miloš however you wish!

Die Gelehrten führten keine Forschung des Einflusses des Medikaments auf den Organismus der Frau. Welche Medikamente noch haltbar sind, aber Potenzmittel online zu bestellen, unbehandelt kann das Leiden Betroffene auszehren oder in jedem Fall sind bei einer kontinuierlichen Gabe von Cialis Original Aristo regelmäßige Dosierungskontrollen erforderlich.

And the emperor Otmanović said:

Wait, dear emperor,
separate two brothers would be a pity.
I will grant them lands,
and you will grant them goods.

So he granted Mostar to Miloš,
and Foča to Milinko.
The Austrian emperor gave them many goods,
and they went to visit their mother.
Miloš is the ancestor of the Milodragovićs,
Milinko of the Vasiljevićs,
Today, their descendants boast around the world
and proudly speak about their heroic ancestors!

Народно предање

…Кад је Мостар куга поморила,
У Мостару нико не остаде,
Разма једна удовица Мара,
И у Маре два нејака сина;
Једно Милош, а друго Милинко.
Хранила их тугом и невољом,
Све невољом и преслицом туђом.
А’л удриле рђаве године:
Ока вина по жут дукат била,
Ока брашна по два гроша здрава.
Тад их Мара ранит’ не могаше,
Но Милоша цару поклонила,
А Милинка од Беча ћесару.
Вр’јеме прође за девет година,
Зарати се царе и ћесаре;
Па се двије искупише војске:
Једно царска, а друго ћесарска;
Док из војске изиђе ћесарске
Добар јунак на коњу зеленку,
Па он себи тражи мејданџију,
У Турчина, у цара турскога.
У Турчина доста мејданџија,
Али како који одлазаше,
Ни један се натраг не враћаше.
За три дана јуначког мејдана
Девет цару згуби мејданџија;
Кад четврто јутро освануло,
Опет зове на мејдан јуначки,
А’л мижу нико изаћ не смијаше.
Цар телала у војску пустио:

Није’л мајка родила јунака,
Ја сестрица брата одгојила,
Да се данас овдје придесио,
да изађе на мејдан јуначки.
И погуби млада мејданџију?
Честита би њега оставио!

То гледао сиротан Милошу,
Па он оде цару под шаторе,
И овако цару проговара:

Поочиме, цар Отмановићу,
Ја ћу ићи на мејдан јуначки!

А вели му Отмановић царе:

Бе аферим моје д’јете драго,
Ако теби Бог и срећа даде,
Те ти згубиш млада мејданџију,
Честита ћу тебе оставити!

Узја Милош ђога од мејдана,
Па он оде, јунак, на биљегу,
Ђе ћесарски чека мејданџија.
А кад дође јунак на биљегу:
Оба бојним копљем ударише,
Оба бојна копља саломише,
Један другом ране не задаше;
Потргаше перне буздоване,
Стадоше се њима ударати,
Буздованим’ пера обломише,
Обломише и преа просуше,
Један другом ране не задаше.
Тад бацише оне одломчине,
За добре се сабље уфатише,
Па се њима ударат стадоше;
Обје бритке сабље изломише,
Један другом ране не задаше.
Кад оружје бујно поломише,
Од добријех коња одскочише,
Шчепаше се за прси јуначке.
Колико се лако уфатише,
Ломе им се токе на прсима
И бијеле ковче на ногама,
Од велика зора јуначкога
Носише се љетни дан до подне
Један другом одољет не може;
Обојицу пјене попануле.
А када се оба уморише,
Одскочише један од другога,
Па сједоше један спрам другога.
Доцкан рече дијете Милошу:

ОЈ, бога ти, незнани јуначе,
Одакле си, од кога си града,
кад си тако зорли на мејдану?

А вели му дијете Милинко:

Кад ме питаш, право да ти кажем,
Ја сам јунак, из Мостара града,
А не имам никога од рода,
До једнога брата у свијету;
Јеси л’ чуо, јеси л’ запамтио,
кад је Мостар куга поморила,
У Мостару нико не остаде,
Разма једна сиротица Мара,
И у Маре два нејака сина?
Па удрише рђаве године,
Ока вина по жут дукат била,
Ока брашна по два гроша здрава.
Тад нас мајка ’ранит не могаше,
Него мене поклони ћесару;
А мог брата дијете Милоша
Поклонила Отмановић цару

Кад то чуо дијете Милошу
Скочи јунак на ноге јуначке:

А ти ли си, мој брате Милинко?
Ја сам главом. Мостарац Милоше

Руке шире у лице се љубе,
Па сједоше рујно пити вино.
Двије војске стале па гледају
Шта јунаци по мејдану раде:
Што оружја код себе имаше,
Што имаше, то све изломише,
А сад, ено, у лице се љубе
И заједно испијају вино.
Тад говори дијете Милошу:

Сад шта ћемо мој брате Милинко?

Богме добро мој брате Милошу,
Хајде цару, а ја ћу ћесару,
Моли цара, а ја ћу ћесара
Нек’ с’ помире царе и ћесаре
Да не гину на правди јунаци
И рођена браћа на мејдану!

Тад се они опет пољубише,
И одоше свак на своју страну,
Милош моли Отмановић цара
А Милинко од Беча ћесара,
Док састаше цара и ћесара
Док састаше и док помирише
Па говори Отмановић царе:

Сад шта ћемо, мој мио ћесаре,
А од ово двоје ђеце лудо?

Боме добро, мој милосни царе:
Милинку ћу дати ђенералство,
Ти милошу шта је теби драго!

А говори Отмановић царе:

Немој тако, од Беча ћесаре
Греота је браћу раставити;
Но ја ћу им земљу поклонити,
А ти ћеш им благо даривати!

Па Милошу Мостар поклонио,
А Милинку Фочу даривао,
А ћесар им доста блага даде,
Па одоше походити мајку
Од њих двије лозе остадоше,
Од Милоша Милидраговићи
Од Милинка Владисављевићи
И данас се диче по свијету
И поносе родом јуначкијем!